Iz rikoseta u target: Dama iz senke

Volim te, Bašićka..

Ujutru me je probudila lupanje tegova i muški glasovi u potkrovlju velike kuće na Senjaku. Potpuno sam zaboravila na Vladovu improvizovanu teretanu koja se nalazila tik iznad moje sobe. Tako i da sam želela još malo da odremam nisam mogla od silne buke koju su Vladimir i Igor stvarali u potkrovlju. Iz tog razloga obukla sam svoju staru trenerku koju sam našla u ormaru i sišla dole, nadajući se da će njih dvojica uskoro pridružiti na kafi, ali uzalud prošlo je više od pola sata njih nije bilo, na kraju sam otrčala gore u potkrovlje da ih pozovem, znajući da ako to ne učinim, njih dvojica neće sići dole do podne, a ja nisam mogla da ih čekam morala sam da idem na posao. U potkrovlju me je sačekala da kažem očekivana scena: Vladimir je podizao tegove, a Igor mu je pomagao. Obojica su bili znojavi u nekim starim trenerkama i majicama na bretele i tobože vodili neki ozbiljan muški razgovor.
- ... Znaš šta mislim o tome Igore, rekao sam ti... – govorio je Vlad, podižući teg.
- Da vas neko vidi ovakve pomislio bi čovek profesionalni bilderi, a ono amateri. Sto kilograma ne mogu sami da podignu. Bruka i sramota, – dobacila sam prislonjena na vrata, posmatrajući ih kako se Vladimir muči sa tegom.
- Mala, jesmo li te probudili? – Upitao me Vlad ustajući sa sprave i uzimajući peškir brišući lice od znoja i stavljajući naočare bez kojih je praktično bio slep.
- Niste. Skuvala sam nam kafu ako ste raspoloženi da...
- Rado Mala, ali idem na trčanje. Posle toga moram po Damira. Ne mogu da verujem već kasnim. Drugi put, – prekinuo me je Vlad gledajući na ručni sat.
- Gde je Damir? – Upitala sam ga radoznalo.
- Na doručak sa Tinom, posle ima trening... - odgovorio je Vladimir ispivši dobar cug vode sa vitaminima iz flašice.
- Vas dvoje se osećate kao kod svoje kuće. Vidimo se... Posle tih reči istrčao je iz teretane.
Prišla sam i ljutito počela da udaram vreću sa peskom bez rukavica.
- Smanji doživljaj, Bašićka! - Viknuo je Igor zabrinuto dok sam svom snagom udarala vreću tako jako dok me povređena leva ruka nije počela od siline udarca boli, primetivši da se ne obazirem na njega svom snagom me je uhvatio za ruku i povukao sebi u zagrljaj. - Nemoj milo moje, znaš šta ti je rekao doktor za ruku. Bio je sav znojav.
- Koliko dugo? – Prošaputala sam klonuvši u njegov zagrljaj.
- Šta koliko dugo? – Upitao me je snažno držeći me u zagrljaju kako ne bih verovatno ponovo u besu udarila vreću.
- Koliko su dugo Vlad i Tina zajedno? – Definisala sam bolje pitanje.
- Oko dva meseca... – odgovorio mi je uz mnogo oklevanja. - Strepeo je da ti kaže posle svega što ti se dogodilo: udesa, gubitaka bebe...
Osmehnula sam se i rekla glasom punim ironije:
- Trebala sam da znam da mi nije kupi kola zbog toga što je želeo, već kako bi oprao svoju savest.
- Malečka... – prošaputa je sedajući zadihan na jednu manju klupu i smeštajući me sebi u krilo. - Nemoj da se mešaš, potreban mu je neko, kao što si ti meni... Saro, znam da smo prošli pakao, ali smo izašli još jači iz njega. Boli i mene, ali me još više boli kada vidim kako ti patiš, a ne mogu da ti pomognem jer mi ne dozvoljavaš da ti priđem. Volim te, Bašićka. Potrebna si mi, jači sam kada si ti tu. Hoćeš li da ponovo budemo zajedno?
Osmehnula sam se i poljubila ga strastveno.
- Znaš šta? Mislila sam da me to nikada nećeš pitaš, – rekla sam prolazeći mu prstima kroz kosu dok se on zadovoljno smeškao.