Iz rikoseta u target: Dama iz senke

Devojke, nemojte da zakasnite na sastanak sa sudbinom

Pre nego što sam otišla u redakciju odvezla sam Igora na posao i svratila sâm do bolnice zbog Aleksandrine poruke koju sam primila pre no što sam izašla iz kuće na Senjaku:

Dođi do bolnice. Tati je bolje i hoće da razgovara sa tobom.
Iskreno da Vam kažem, oklevala sam da li da odem do bolnice, ali ipak nisam htela strica da nosim na savesti i pored svega što je učinio mojoj majci, htela sam da budem čovek, ako on već nije bio. Uostalom nisam ja ta koja treba da mu sudi, ima neko gore koji je zadužen za to i vidi sve. Pri ulasku u bolnicu umalo se nisam sudarila sa publicistom Filipom Nedićem, koji me rasejano u žurbi zamalo nije oborio na vratima Urgentnog centra vidno besan zbog nečega i nije se obazirao na svet oko sebe. Aleksandra ugledavši me kako ulazim uglavni hol bolnice mahnula mi je rukom. Nije bila ni nalik onoj devojci koju sam poznavala, nadmenoj bivšoj manekenki i foto-modelu uvek obučenoj po poslednjoj modi našminkanoj i sa tip-top frizurom. Jasno se videlo da je izašla ono što se kaže tek da izađe iz stana, bez trunke šminke i kose vezane u neurednu punđu navukavši na sebe neke stare pohabane farmerice i izgužvanu ružičastu majicu sa printom: "Drama Queen", a visoke potpetice zamenila je crnim starkama. Što je više ličilo na mene nego na nju. Ugledavši me kako joj idem u susret, pritrčala je i bacila mi se u zagrljaj, ostavivši me u čudu, a i bez teksta. Verovatno zato što smo obe vaspitane kao rivalke koje su čitav život morale jedna drugu da gaze kako bi stigle do cilja. Ovi novi trenuci u njenom ponašanju su me plašili, jer nisam znala kakvu igru igra, ipak je ona bila ćerka svoga oca Zvezdana Bašića, koji je gazio sve pred sobom do mesta urednika i isto tako vaspitavao svoju mezimicu. Tako da nikako nisam znala na čemu sam sa njom i trudila sam se maksimalno da budem na oprezu, jer znate kako kažu: „Đavo je najopasniji kada je fin.". - Gde si do sada? – Upitala me je Aleksandra čvrsto stežući me kao žabu zmija.
- Bila sam na Senjaku, – odgovorila sam pomalo zbunjena oslobađajući se njenog zmijskog stiska. - Šta se dešava?
- Ne znam, – rekla je uhvativši me neočekivano za ruku i povevši me prema drugom spratu gde je i dalje bio stric. - Nazvala me doktorka Nedić i zamolila me da te pozovem. Tata hoće da priča sa obe, kaže da je veoma važno. Kada smo stigle u stričevu sobu doktorka Vanja Nedić je stavljala je neku injekciju u Zvezdanovu infuziju koji je bio budan, ali prilično iscrpljen. Doktorka Vanja se okrenula kada je začula bât naših koraka iza sebe.
- Stigle ste? Nemojte dugo, strogo sam mu zabranila nerviranje. Onaj lik malo pre što je bio prilično ga je uzrujao.
Rekavši to mlada doktorka ubrzanim korak je napustila sobu sudarivši se sa Aleksandrom koja se igrom slučaja našla ispred nje, odmerila je od glave do pete i bez „pardona" produžila dalje. Ne znam zašto nisam mogla da se oslobodim osećaja koliko te dve devojke liče jedna na drugu. Iz toga razmišljanja me je probudi slabašan stričev glas:
- Sedite, devojke. Pokazao nam je na krevet. Nevoljno sam se spustila na jednu stranu kreveta.
- Tata, zašto je dolazio Filip? Šta je toliko hitno da ne može da sačeka izlazak iz bolnice? – Upitala je Aleksandra sedajući sa druge strane kreveta.
Osmehnuo se umorno posmatrajući nas obe.
- Devojke, pozvao sam vas ovde, da bi prvo čule od mene, – napravio je dramsku pauzu, posmatrajući nas obe, a zatim nastavio. - Povlačim se iz sveta novinarstva, dok nas troje sedimo ovde u „Pasažu" zaseda vanredna sednica Upravnog odbora i jedna od vas dve postaje glavni i odgovorni urednik, a druga njen zamenik.
- Tata, ali... - prekinula ga je Aleksandra.
- Aleksandra, doktorka Nedić mi je strogo zabranila stres i nerviranje, a svi ovde znamo kakav je ovaj posao... Devojke, možda je ovako najbolje, – primetila sam da mu teško pada ovaj razgovor, novinarstvo je bilo čitav njegov život.
- Striče, zar ne postoji neki način?
- Ne, Saro, sa mojom novinarskom karijerom je gotovo, rekao je krajnje umorno.
- Devojke, nemojte da zakasnite na sastanak sa sudbinom i nemojte da zaboravite da ponesete dobro napunjene sačmarke, kada krenete tamo trebaće vam u toj džungli zvanoj NOVINARSTVO.
Aleksandra se nagla i poljubila ga rekavši:
- Ne brini, tata. Ne znaju sa kim oni imaju posla.
- Saro, - rekao je spustivši ruku na moju. - Nemoj da oklevaš da iskoristiš sačmarku, pucaj prvo u vis kao znak upozorenja, a zatim u meso. Ne znaš kakve zveri tamo vrebaju, ako im se ne pokažeš zube rastrgnuće te živu. Osmehnula sam se, zagrlila ga i rekla namignuvši Aleksandri:
- Ne brini striče, idem sa iskusnim lovcem u lov na krupnu divljač i nećeš se pokajati što nas šalješ tamo.
- Nisam se pokajao kada sam vas uveo u nju, zašto bih se sada kajao. Iskusne ste vas dve lovci postale za ove dve godine, – govorio je sa umornim osmehom na usnama stric. - Mogu samo da vam zavide. Nakon tih reči utonuo je u san. Aleksandra se nagla, poljubila ga i zajedno sa mnom napustila bolnicu.