"Psss, ne znas odakle te vreba DAMA IZ SENKE."
Marija Markovic
Nakon dve godine Sara naizgled ima sve cak i mesto zamenika glavnog i odgovornog urednika,
a da li je tako?
Raskinula je dvogodisnju vezu.
Prijatelje sreće samo u prolazu.
Brata i očuh...
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Počela sam sa se budim začuvši Igorov glas koji me je dozivao negde u daljini i osetila dobro poznat miris bolnice koji mi je nadraživao nozdrve.
Za trenutak sam se zapitala šta ću tamo, a onda sam se setila snažnog udarca, buke, lomljenja stakla i u poslednjim trenucima dok sam gubila svest sirene hitne pomoći...
Osluškivala sam spore otkucaje svoga srca na aparatu koji su mi bili jedini dokaz da sam još uvek živa.
- Malečka, znam da si ljuta na mene zbog one svađe od pre par dana. Izvini, preterao sam. Dobro znaš da ti mi nisi samo devojka, već i moja prijateljica na koju uvek mogu da računam i bez koje ne znam šta bih radio... – govorio je očajni Igor.
Ne mogu da opišem bol koji sam osećala, uprkos analgeticima koje su mi dali kroz infuziju, svaka koščica u telu me je bolela, a zbog velike doze saditiva nisam mogla da otvorim oči.
- Šta ćete, Vi ovde? – Začula sam korake, a zatim i nepoznati glas. - Pacijent samo što je izašao iz operacione sale! Ko vam je dozvolio da uđete ovde? Ko ste Vi uopšte?
- Suprug, – vešto je slagao Igor. - Morao sam da je vidim, nisam mogao više da čekam. Doktore, kako je ona?
- Suprug? – Promrmorio jre iznenađeno doktor. - Nisam znao da je udata.
- Nedavno smo se venčali, – još jedna laž izrečena sa Igorove strane za manje od dva minuta što baš nije ličilo na njega.
- Vaša supruga, – mogla sam da osetim ogromnu dozu ironije u doktorovom glasu, - je dovezena ovde u veoma lošem stanju sa unutrašnjim krvavljenjem koje sam jedva sanirao. Leva ruka joj je polomljena na tri mesta, skoro uništena, dva rebra napukla... žao mi je učinili smo sve što je bilo u našoj moći, ali bebu nismo uspeli da spasemo.
Bebu? Nisam bila trudna! Ili...
- Bebu? – Ponovio je zbunjeni Igor. - Sara nije bila trudna.
- Jeste, trebala je da uđe u treći mesec, – rekao je sigurno doktor.
Nemoguće, znala bih da sam trudna. Poslednji put sam dobila... do vraga!
Istoga tog trena začuo se snažan udarac nečega u nešto.
- Ne očajavaj mladiću, ona je dobro. Mlada je, brzo će se oporaviti. Imaćete vas dvoje čopor dece, – govorio je doktor krajnje optimistički.
- Doktore, mogu li da ostanem još malo sa njom?
Osetila sam da Igor jedva zadržava smirenost u glasu.
- Samo pet minuta, imala je tešku operaciju treba da odmara, – rekao je brižno doktor.
Osetila sam Igora kada je seo poraženo na krevet, kada su se nepoznati koraci udaljili iz sobe. Jedva sam smogla snage da otvorim oči makar na pola.
Znala sam da Igor želi bebu, to je i bio razlog naše svađe, ali se nisam se nadala ovoliko.
Uz mnogo muke spustila sam svoju desnu ruku na njegovu i prekorno rekla:
- Supruga?
- Saro! – Prošaputao je oduševljeni ne baš lagano podigavši me sa jastuka.
Užasan bol je obuzeo moje telo kada me je zagrlio.
- Igore, boli... – prošaputala sam.
Bojažljivo poput lutke od porcelana me vratio na jastuk.
- Izvini, malečka, – prošaputao je poljubivši me u čelo. - Mislio sam da sam te zauvek izgubio, kada su mi rekli kakvu si saobraćajku imala i da je u pitanju totalna šteta...
- Inspektorčiću, žilava sam ja...
- Čula si? – Upitao me je bojažljivo spustivši ruku na moj stomak.
- Jesam, – odgovorila sam kratko.
- Nisi znala? – Upitao me je sumnjičavo.
- Nisam, – odgovorila sam kratko. - Izvini, mili.
- Nisi ti kriva. Samo samo da sam pustio svoj ponos po strani, zadovoljio svoju radoznalost i poslušao svoj zdrav razum ništa se od ovoga ne bi dogodilo. Aleksandra je dobila mesto urednika, zar ne? – Upitao me je ogorčeno.
- Nije, gledaš u novu zamenicu glavnog i odgovornog urednika, – prošaputala sam.
Pogledao me je iznenađeno, skupio je snagu da mi se osmehne i prošaputao:
- Pobedila si?
- Pobedila sam, – odgovorila sam odvažno.
- Malečka, tako sam ponosan na tebe, – rekao je ljubeći mi desnu ruku. - Sigurno je besna.
- Kao ris, – poljubio me u čelo kada sam to rekla.
- Posvađale ste se? – Upitao me je sumnjičavo, na šta sam mu samo umorno odgovorila odmahivajući glavom.
Sam Bog zna zašto nisam htela da odgovorim na to pitanje. Mada mislim da je Igor i sâm naslutio odgovor, jer je dobro znao dá Aleksandra ne bi mesto zamenika urednika prepustila bez borbe, kao i da nije bila osoba koja se lako mirila sa porazom, tako je bilo kada sam dobila kancelariju i kolumnu, pre dve godine, tako je bilo i sada, ali mi ništa nije hteo kaže osim:
- OK. Odmori. Doći ću sutra pre posla.
Klimnula sam glavom, sklopila oči i utonula u san.
Narednih mesec dana, koliko sam provela u Urgentnom centru, Igor, Vladimir, Damir, Sofija (Igorova majka), Tea, Mia i Irena su se konstantno smenjivali i posećivali. Nijednog trenutka me nisu ostavljali samu. Ana i stric su došli na kratko, sutradan nakon moje saobraćajne nesreće. Mogla sam da primetim nešto neodređeno na Aninom licu, kada sam joj ispričala šta se dogodilo posle mog izlaska iz redakcije sa Aleksandrom i za gubitak bebe, izjurila je iz bolničke sobe kao da je neko juri ostavivši me samu u sobi sa stricom bez ikakvog objašnjenja koji je samo slegao ramenima, poželeo mi brzi oporavak i krenuo za njom.
Nakon mesec dana poslata sam na kućno lečenje. Ne mogu reći da mi je bilo bolje u stanu nego u bolnici, monotonija me je ubijala, tako da sam posle sedam dana vratila na posao.
Irena i Igor su se nasumično smenjivali vozeći i vraćajući me iz redakcije. Nisam radila puno radno vreme, jer mi je doktor Miletić rekao da ne smem da se zamaram, iako je bilo prošlo više od mesec dana od nesreće.
