Iz rikoseta u target: Dama iz senke

Koja je sad pa ta Radojla

Beograd neobično pust za dva sata posle ponoći. Taksiste su dremale na svojim stajalištima, dok se u noćnom prevozu vozio po koji nezainteresovani tinejdžer sa bubicama u ušima i prstima na tabletu ili telefonu. Na praznom Brankovom mostu treštao je nedefinisani mešap dva teška narodnjaka, čije glasove nisam mogla da raspoznam, ali verovatno se radilo o dve novokomponovane zvezdice „Granda" koje su pevale po beogradskim splavovima.

Za manje od petnaest minuta, bila sam na praznom parkingu redakcije „Pasaža".

Portir Đole, mali simpatični čičica sa brčićima pred penzijom, koji je sedeo za pultom, nije se iznenadio mojoj iznenadnoj NOĆNOJ POSETI, u poslednjih par meseci bilo ih je i suviše. Mahnuvši mu u prolazu ušla sam u lift i pritisnula dugme za sedmi sprat.

Izavši iz lifta koračala sam lagano prema ogromnoj mračnoj kancelariji, gde su svi novinari istraživači radili zajedno. Teško sam uzdahnula, upalila svetlo i krenula da tragam za stolom za kojim je Ena radila. Posle dvadesetak minuta razgledanja za oko mi je zapao jedan mali sto u zabačenom uglu kancelarije na kome se nalazila uramljena slika ubijene mlade novinarke i jedne male slatke devojčice na kome se pored rama nalazio jedan stari sivi kompjuter sa onim izduženim monitorom pre Hrista. Brzo sam sela na jednu poprilično staru klimatavu stolicu i pokrenula bez oklevanja kompjuter na kome je Ena mesecima radila na svojoj priči. Kao i svi kompjuteri u redakciji ni ovaj nije imao lozinku, na moju sreću, tako da sam mogla bez problem da pristupim informacijama u njemu.

Folder sa moje desne strane u blizini „korpe za otpatke" na kome je pisalo „Od kolevke pa..." koji je umesto klasične ikonice fascikle imao lupu, zapao mi je istog trena za oko čim se komp uključio. Nisam imala vremena da proveravam šta je u njemu, već sam odmah ubacila flešku i pritisnula „COPY". Prevrnula sam očima videvši da je veličina fajla 4GB i da mu treba više od petnaest minuta da sva ta dokumenta prebaci na fleš.

Dok su se podaci lagano prebacali nervozno sam lupkala nogom o pod ne znajući šta ću da radim sa sobom, a vikanje: „MOŽE LI TO MALO BRŽE!" na starudiju od kompa nije mnogo urodilo plodom činilo se da meni u inat radi još sporije.

Ljuljajući se nervozno na stolici, pogled mi je pao na uredno poređane fascikle na Eninom stolu pored konzerve „kole" pune olovaka i flomastera. Iz dosade sam počela da listam jednu po jednu, povremeno bacivši pogled na prenos podataka i minute, koji su se vukli kao gladne godine. Pogled mi je zastao na jednu podeblju fasciklu na kojoj je pisalo:

*** Radojla ***

Oteo mi se osmeh sa usana kada sam pomislila: