Iz rikoseta u target: Dama iz senke

Vencanje mog najboljeg druga

Kada smo se kasno uveče Igor i ja vratili u stan bili smo sami, na naše veliko iznenađenje i sreću. Zaključali smo vrata, istuširali se zajedno, otvorili flašu „bordoa", sklupčali se jedno pored drugog i uključili film „Venčanje mog najbolje druga". Nisam sigurna da li zbog sjajne glumačke postave ili jedinstvenog scenarija koji se pisao sam od sebe, mogla sam taj film gledam hiljadu puta i nikada da mi nije mogao dosadi. A, možda zato što sam se pronalazila u njemu proteklih dvadesetak dana i to u ulozi Džuijane Poter. Gledali ste sigurno taj film. Nemoguće da niste, bar jedanput? Glavne uloge tumače Džulija Roberts i Kameron Dijaz. Niste? Jeste li sigurni? To je onaj film kada Džulija, par dana pred venčanje svog najboljeg druga shvati da je zaljubljena u njega i na sve moguće načine pokušava da sabotira njegovu svadbu. Ne? Takođe je prepoznatljiv po pesmi: ♫♫♫ „The moment I wake upBefore I put on my makeup,I say little pray for you..." ♫♫♫ Vidite da ste ga gledali, ko se ne bi sećao kultne pesme: „Say a little prayer for you"? - Samo da znaš, da bih i ja kao Džulija jurio za tobom, da te sprečim da se udaš Lektorčića, – govorio je Igor kroz smeh gledajući scenu jurnjave kroz grad kolima u kojoj je Džulijin najbolji drug jurio Kameron (odbeglu mladu), a Robertsova njega, mladoženju. - Ali ne u ovom kambiju za dostavu kao Džulija, spor je i nefunkcionalan već u nekom džipu i to pod rotacionim svetlima. - Opa, inspektorčiću, nisam znala da bi zbog mene ceo grad uzbunio, – rekla sam iznenađeno pogledavši u njega. - Dobro znaš da bih raspisao i Interpolovu poternicu, ako bi dotle došlo, samo da te nađem i sprečim da se udaš za njega. – Govorio je prebacivši me ispod sebe na kauču, i strastveno ljubeći me kao tinejdžer zavlačeći mi ruku ispod ružičaste majice na bretele u kojoj sam bila i ispod koje nisam imala ništa. - Tako znači inspektorčić zloupotrebio bi službeni položaj zbog mene... – prošaputala sam prolazeći mu prstima kroz kosu. - Jašta... - rekao je strasno ljubeći. - Loš trenutak? – Upitala je Tea stojeći na vrata nismo je ni čuli kada je ušla. - Šta misliš? – Upitao je Igor ljutito pogledavši u nju. - Tea, zaboravila si ovo u kolima, – gunđao je Aleksa noseći desetak kesa u ruci davši nam do znanja da dolaze iz šopinga. - Zar ti nemaš svoj stan? – Upitao je Igor uspravivši se i smestivši me u krilo. - Imam, ali od kako je Irena ušla u onu glupu Kuću, ja sam ovde, da Sara ne bude sama, – odgovorila je Tea sedajući preko puta nas dvoje. - Ali izgleda da je našla novog cimera. - Jašta, – rekli smo Igor i ja u glas. - Najzad ste se dozvali pameti, – promrmljala je Tea više za sebe, a zatim upitala, - od kada? - Od jutros, tata, – odgovorio je Igor. Svi su znali da kada Igor kaže Teodori „tata" znači da ne mora sve da zna, kao njihov otac general Vukašin Martinović, koji je u svaku čorbu MORAO da bude mirođija. - A, vas dvoje vidim opet lečite ljubavne traume šopingom, – govorio je Igor posmatrajući gomilu kesa. - Ne, ljubavne traume se leče bordoom iz 1980. godine, koji nam niste ostavili ni kap, sram vas bilo, – rekla je Tea prekorno, gledajući u praznu flašu ispred sebe. – A, ovaj šoping je samo uvod za onaj koji nas očekuje u Rimu, a i ne mogu na Fashion weeku da se pojavim u nekoj od haljina od prošle godine, zar ne? - Naravno, da ne možeš, tada ne bi novine pisale o tebi da si samo propala, već bankrot-manekenka, – promrmljao je Igor za sebe. - Jako duhovito. Tako da večeras putujemo za Rim, avion nam poleće u 3h. A, ti snajka, diži tu tvoju malu guzu i pomozi mi da se spakujem, pošto si ti paker - majstor za razliku od mene, – rekla je Tea povukavši me sa sobom, tako da umalo nisam pala preko jedne koferčine koja se nalazila na samom ulazu u Ireninu sobu. - Tea, – rekla sam sedajući na krevet. - Šta je bilo sa Andrijom? Znala sam da u ovakve nenormalne šopinge ide SAMO kada je mega giga uzrujana. - Ništa. On se ne javlja meni, ja se ne javljam njemu i tako, – odgovorila je neodređeno. Posmatrala sam je sumnjičavo. Bili su u vezi nešto malo više od dve godine, sumnjala sam da joj je bilo sve jedno, kao što je tvrdila. Niko ne bi bilo sve jedno, pa ni njoj vojnički odgajanoj ćerci Vukašina Martinovića. - Da li se Andrija vratio u Srbiju? – Nastavila sam sa ispitivanjem. Pogledala me prekorno znajući kuda ovaj razgovor vodi. - Nije, u Rimu je radi reviju sa onom italijanskom fuficom Rouz Toričeli. Bar tako pišu novine... Aha, a, ona izvor nije već proverila kao opsesivno kompulzivna ćerka Generala. Da je ne poznajem možda bi joj poverovala. Bacala mi je jednu po jednu stvar iz kesa, a ja sam lagano pakovala u njenu koferčinu. - Videćete se? – Upitala sam je posle par minuta ćutanja. - Sumnjam, – odgovorila je kratko tražeći nešto određeno po kesama koje je upravo donela iz šopinga. - Evo ga! Ovo je za tebe! Izvukla je crni čipkasti brushalter zapakovan sa istim takvim gaćicama i spavaćicom i bacila mi kesicu umalo me ne pogodivši posred čela da se nisam izmakla. - Tea! - Opomennula sam je srdito. - Pomirila si se sa Igorom trebaće ti, – rekla je namignuvši mi, a zatim promenila temu. - Pusti Andriju i mene, to je davno ispričana priča, nego šta ima novo kod tebe? Uzdahnula sam i ispričala joj sve što se desilo u proteklih dvadeset i četiri sata, koliko se nismo čule i videle. - Da li to znači da ću najzad biti na sledećoj naslovnici „Pasaža"? – Vrisnula je uzbuđeno Tea. - Znala sam da ću upotpuniti kad-tad kolekciju svih domaćih časopisa! Kako je Aleksandra podnela sve to? - Iznenađujuće, dobro. Znaš šta sam primetila da se veoma čudno ponaša od kako joj Igi prebacio da je glavni krivac za gubitak naše bebe. - Možda je grize savest. - Ne lupaj Tea, odakle Aleksandri savest, ona je operisana od nje još od rođenja! - Da... ali niko se ne menja preko noći, - rekla je obazrivo. - Znam, to me i plaši. Volela bih da je Irena tu ona bi sigurno znala šta se dešava, uvek je znala da pročita Aleksandru. - Da... iskreno, juče sam baš očekivala da će izaći, jedan posto je presudio na kraju... – govorila je mučeći se da zatvori kofer. Uzdahnula sam ustala i pomogla joj da na tri obe „napadnemo" koferčinu, obazrivo kao bazu tajnog neprijateljai i uz mnogo muke zakopčamo rajsferšlus jedna vukući ga sa jedne druga sa druge strane. Posle toga sam joj poželela: Laku noć i srećan put i povukla se u svoju sobu. Igor je već bio tamo stajao pored prozora i pričao sa nekim telefonom, osmehnuo se kada me je ugledao. - Da... moja Sara... - pogledala sam ga kada je to rekao sa neizmernim sjajem u očima. - Dobro je... reći ću joj evo: Sofija te puno pozdravlja... Zadovoljna? Dobro dovešću ti je sutra na ručak. Dobro, videću se s njim pre nego što odem za Novi Sad. Vidimo se... - prekinuo je vezu. - Kakav sada Novi Sad? – Upitala sam Igora nameštajući nam krevet. - Vidiš to je jedna od tema o kojima sam želeo da pričam sa tobom danas, je bila... – rekao je nesigurno, - hoćeš sa mnom za Novi Sad na par dana da se odmoriš? - A, šta ćemo sa Anabelom? - Šta me briga za Anabelu, ti si moja devojčica, zažalio sam za svaki trenutak što sam te pustio da me odgurneš, trebao sam da te držim još čvršće od sebe. - Znači priznaješ? – Upitala sam ga ležući u krevet. - Priznajem... Da nisam smeo da te pustim ni na trenutak ma koliko se ti opirala. – odgovorio je poraženo ležući kraj mene. - Izvini i ja sam preterala. - Da li to znači da ideš sa mnom? - Idem. - I samo da znaš imaš prelepu malu guzu za razliku od brojnih manekenki, ma šta ti Tea kaže, – rekao je sa osmehom. Odgurnula sam ga od sebe sa osmehom i rekla: - Spavaj, blesane. Okrenula sam se na stranu, poljubio me prebacio ruku preko mog struka i rekao: - Volim te. - Volim i ja tebe, – rekla sam privivši se uz njega što sam jače mogla i u tom položaju zaspala.