Zadržati te

~12~

,,Zdravo Lukas." odgovorim pomalo mrzovoljno, ali sva sreca samo je on primetio.

Nasmeje mi se, na sta automatski prevrnem ocima. Cim je on u blizini, osetim nelagodu, i zelim da pobegnem. Tako na kraju i uradim, umaknem mu, ali ovog puta ne mogu. Osudjena sam da provedem neko vreme u istoj prostoriji s njim, za istim stolom. Pritom, u prisustvu njegove divne devojke, koja ga trenutno posesivno gleda. Znam da sam rekla kako mi ne idu zajedno, ali kad malo bolje razmislim, isti su.

,,Valerija duso, sedi pored Lukasa, a tvoja baka ce pored Olivije." kaze mi Sandra, i njenim recima mi izazove mucninu.

Lukas spusti glavu, i iskezi se ponosno, a meni malo fali da ga udarim. Pogledam svoju baku, koja sve vreme caska sa njenom prijateljicom. Skrenem pogled na plavusicu, ali ona je zauzeta otvaranjem flase belog vina. Niko ne moze da me spasi, pa na kraju nekako popustim, samo zato sto ne zelim da napravim scenu u tudjoj kuci. Sednem tamo gde mi je receno, trudeci se da budem udaljena od njega koliko je to moguce. 

,,Opusti se izgubljena devojko. Necu ti nista." kad ponovo cujem taj nadimak, bes se probudi u meni, poput neke zveri.

,,Ne zovi me tako." kazem mu kroz zube.

On samo zamahne glavom, sa lukavim osmehom na licu. Pokusava da me izludi, a ja mu to svesno dopustam. Treba mi par sekundi da se priberem, pa se ispravim, i fokusiram iskljucivo na hranu u svom tanjiru. Ne znam kad je donesena, i kako to da je nisam primetila. Verovatno jer sam bila zauzeta u sprecavanju sebe da ne povredim doticnog. Sve izgleda preukusno, i bogato. Sigurna sam da i ovo vise kosta od svega onog sto moja porodica, i baka spremaju. Ne znam ni sta je ovo, ali miris je dovoljan da znam da je predivno. Stomak mi proradi u momentu, pa prislonim ruku na njega, gledajuci dal je neko cuo. No, svi osim stranca razgovaraju o necemu. Potrudim se da pohvatam o cemu se radi, ali mi ne ide, pa odustanem. Povucem se u oazu svojih misli, koje se vrte iskljucivo oko skole. Ejmi mi je rekla da smo dosta toga odradili, a ja kasnim. Zapravo, nesto sam vec i uradila unapred, ali svejedno ne smem da zaostajem. Nadam se da ovaj rucak nece predugo trajati, da bar nesto odradim kad se vratimo.

,,Pa Valerija, tvoja baka nam je rekla da zelis da upises Jejl." u poslednje vreme, to je prva recenica s kojom neko zapocne konverzaciju sa mnom.

Bar je sad u pitanju direktorka.

,,Tako je." odgovorim uctivo.

Sve oci su uprte u mene, pa se neugodno osmehnem. Ne smetaju mi toliko njihove, koliko mi smetaju Lukasove.
Dajem sve od sebe da ga ignorisem, ali se plasim da me govor tela odaje.

,,Poslednja si godina zar ne?" upita Sandra.

,,Jesam."

,,Zasto bas Jejl?" ukljuci se i Erik.

Prisetim se razgovora sa Lukasom, i momenta kada me je isto to pitao. Nisam umela da mu dam adekvatan razlog, kao sto ne umem ni sada. Svi ocekuju za ovim stolom odlicno obrazlozenje, a ja ga prosto nemam. Nikoga do sada nije interesovalo zbog cega Jejl, pa cak ni moje roditelje. Podrzavali su me bez dodatnih pitanja. Jednostavno nisam znala da cu jednog dana morati da se suocim s takvim pitanjem, i to pred direktorkom Jejl-a.

,,Svidja mi se program, i prosto od kad znam za sebe to mi je san. Vidim sebe na Jejl-u, i..."

,,Ali nemas pravi razlog zar ne?" prekine me Sandra.

Progutam knedlu, i obrisem znojave dlanove o krajeve svoje tesne haljine.

,,Nemam." iskreno odgovorim.

Zacujem priguseni kikot, i kad pogledam sa svoje leve strane, shvatim da pripada Oliviji. Potom skrenem pogled ka baki, koja me osmehom bodri. To mi je sasvim dovoljno da bih se malo sabrala.