Zadržati te

~1~

*TRAILER IZNAD!*

,,Val!" trgnem se na odjek svog imena.

Na trenutak se cinilo kao da sam odletela na neki sasvim drugi univerzum.Nisam bila u stanju da cujem glasove oko sebe, niti da osetim prisustvo svoje najbolje prijateljice.
Izgleda da pocinje da me hvata ogromna panika zbog zavrsne godine.

,,Izvini, zamislila sam se.Sta si rekla?"

Brineta, svetlo zelenih ociju mi prepreci put, koji je vodio do ulaza u skolu, i prekrsti ruke.Podigne  savrseno nacrtanu obrvu, i zamahne glavom, davajuci mi priliku da joj obrazlozim razlog zbog kog sam se zamislila.

,,Ne mogu da verujem da je kraj.Tako brzo je proslo." ukratko kazem.

,,Ma daj Val.Nije jos kraj.Ima jos vremena do kraja ove godine." optimisticna kao i uvek.

Prevrnem ocima, i nasmejem se.

,,Mozda si u pravu." nije uopste, ali nemam volje da se raspravljam na tu temu.

Rasiri ruke i pokloni se, kao da je upravo zavrsila neku predstavu.Potom prebaci ruku preko mog ramena, i uperi prstom na ljude ispred nas.

,,Zar stvarno mislis da iko ovde razmislja o tome?Poslednja smo godina, treba da se zabavljamo." kaze.

,,U redu.Pokusacu." odgovorih joj totalno nesamouvereno.

Ona je toga svesna, ali odluci da nista vise ne prokomentarise.Zna i sama koliko zelim da upisem fakultet, i da mi je ova godina najbitnija.Moram da izvucem najbolji rezultat, i fokusiram se na svoj glavni cilj.A to je Jejl Univerzitet.

,,Da li je do mene ili su se nasi momci prolepsali?" upita me, odmeravajuci svakog momka pored kog prolazimo.

Slegnem ramenima, ne obracajuci paznju na to.Vise je to u Ejmi stilu, nego u mom.

,,Njami." kaze blizu mog uha.

Odmaknem se od nje s zgrozenom facom, na sta se ona zakikoce.Cusne me u rame, taman kad stignemo do vrata.Otvori ih umesto mene, i udje prva.

,,Pa, nista se nije promenilo.Osim smrada strebera." poslednju rec naglasi, dok smo hodale kroz hodnik.

Neki je popreko pogledaju, neki joj se jave, a neki je ni ne primete.Najvise je bilo onih, koji su joj se javlili.Tako je od prvog dana ovde.Ostavila je jak utisak na sve, dok sam ja uvek bila ona povucena i tiha devojka s kojom se Ejmi druzi.Nikom nije bilo jasno zbog cega, jer smo skroz razlicite.
Ali isto tako, niko nije poznavao Ejmi bolje od mene.Nije stalno ovakva.

,,Prvi cas je kod Robinsona." obavestim je.

,,Stvarno?Kod tog matorog dosadnjakovica?" prenemazeno kaze.

,,Preziveces Ejmi." potapsem je po ramenu, pa udjem u ucionicu.

Krenem da zauzmem prvu klupu, no ona me povuce za rukav i odvuce skroz na kraj.

,,Necu ga nista cuti." usprotivim se.

,,Val, obe znamo da si danasnju lekciju presla sto puta pre skole."

Takodje, i ona je mene previse dobro poznavala.Spremila sam se unapred za danasnju lekciju.Ako hocu da stvarno upisem Jejl, moram da dam svoj maksimum.
Gospodin Robinson i ovog jutra udje namrgodjen u ucionicu.Spustio je gomilu nekih papira, i svezaka na katedru uz glasan tresak.

,,Koji je njegov problem?" progundja Ejmi.

,,Uvek je takav." odgovorih.

,,Dobrodosli nazad za pocetak.Svesni ste da vam je ovo poslednja godina, i da je samim tim i najvaznija." nezainteresovanost u njegovom tonu je bila ocita.

,,Probudi me kad se ovo zavrsi." kaze moja drugarica, a onda se nasloni na zid, i zatvori oci.

Osmehnem se njenom buntovnickom duhu, i potrudim se da slusam sta profesor govori.Istovremeno sam prelazila pogledom preko osoba u ovoj prostoriji.Sigurna sam da nikoga nije zanimalo sta on prica.Vecina razgovara sa nekim do njih, ili iza njih.Neki su se pridruzili Ejmi u spavanju, a neki gledaju kroz njega.
Mozda sam jedina kojoj je zapravo stalo.Ceo svoj zivot sam provela medju knjigama.U periodu kada su se sva deca igrala napolju, ukljucujuci Ejmi, ja sam bila zatvorena u svojoj sobi, i ucila.Iako me moji roditelji nikada nisu forsirali.To je iskljucivo samo moja odluka.
Jejl mi je privukao paznju jos od kada se baka preselila u New Haven.Neko vreme je provela s nama, a onda je rekla kako nece da nam bude na teretu, i otisla.Kad god sam imala priliku, isla sam joj u posetu na par dana.Iskoristila bih to vreme u obilasku Univerziteta.Svaki put bih otkrila nesto novo, i uhvatio bi me jos jaci napad ambicije.Niko to ne razume, niti ce moci ikada.Pa cak ni moja najbolja drugarica, koja trenutno hrce pored mene.
Nasmejem se na taj zvuk, pitajuci se kako moze tako da zivi.Kao da nista drugo nije vazno.Kao da se zivot ne nastavlja posle srednje skole.Nije je briga.
A mene, s druge strane, itekako je briga.Ovo mi je poslednja sansa.Iskoristicu je najbolje sto mogu, i nista mi nece stati na put.

,,Nadam se da ste sve zapamtili.Radicemo svasta ove godine, i ocekujem odlicne rezultate." kaze profesor.

Namesti odelo po ko zna koji put, a i naocare.Procistio grlo, i sagne se da pokupi nered sa katedre.Pretpostavljam da je njegov govor gotov.

,,Sada ste slobodni.Videcemo se na sledecem predavanju.Dovidjenja." pozdravi nas, a onda uzurbano izadje iz ucionice.

Malo jace sam udarim Ejmi po ledjima, na sta ona refleksno poskoci i zamahne rukom ka meni.Mada sam se na vreme izmakla.

,,Pobogu Val, zar se tako budi?" mrzovoljno kaze.

,,Imas cvrst san Ejmi. Uostalom sve vreme hrces.Ne sumnjam da je Robinson zbog toga i otisao." kazem.

,,Bas duhovito." izjavi sarkasticno.

,,Imamo odmor."

Te reci kao da su ukljucile nevidljivu sijalicu iznad njene glave, pa skoci sa stolice.

,,Idemo da prezalogajimo nesto." kaze, i uhvati se za stomak.

,,Ejmi, jela si pre pola sata." podsetim je uz osmeh.

,,Tacno.Pre pola sata." sporije kaze poslednju recenicu, zeleci da mi da doznanja da je i to previse za nju.

Izdahnem frustrirano, ali ipak uzmem svoje stvari, i krenem za njom.Ubrzo stignemo do prostrane kantine, koja je bila krcata.Da li ovi ljudi imaju pametnija posla od hrane?
Ne sumnjam da je dosta njih vec duze vreme ovde. Pogledam pored sebe, i shvatim da je Ejmi nestala. Osvrnem se oko sebe ne bih li je ugledala.A onda cujem njen poznati kikot nedaleko od sebe.Stoji sa tacnom kod nezdrave hrane, i prica sa nekim momkom.Nisam ga ranije vidjala.Zapravo, retko koga ja ovde i poznajem.Nisam bas drustvena osoba, dok je Ejmi, itekako.Posebno kad je rec o muskom polu.

,,Da li si videla kako je sladak?" dotrca do mene, trudeci se da ne ispusti tacnu, pretrpanu hranom.

,,Nisam Ejmi, niti me zanima." odgovorim joj.

,,Nikad te necu razumeti Val.Lepa si, pametna, i zgodna.Mogla bi da nadjes decka dok trepnes." brblja besmislice, dok idemo do slobodnog stola.

,,Imam vece prioritete od toga."

,,Razumem Val.Ali to ne znaci da ne treba da imas vremena i za druge stvari." kaze, kad sednemo.

,,Trenutno nemam, niti zelim.Znas i sama koliko mi je bitno ovo.Ne navaljuj." odgovorim joj pomalo uzdrmano.

Ne mogu da slusam vise takve price.Pored mojih roditelja, samo mi jos ona fali.Mislim da je normalno da ne brinem o ljubavnom zivotu, kada imam pametnija posla.Ako oni to odbijaju da shvate, bar neka se ne mesaju.

,,U redu.Digla sam ruke."

,,Hvala." zadovoljno se nasmejem.

Pratim pogledom kako trpa pomfrit, i pored toga jos nesto sto lici na hamburger.Ne znam kako neko to moze da jede.

,,Hoces?" odvoji pogled na sekund.

,,Ne, dobro mi je ovako."

,,Vise za mene." slegne ramenima, i nastavi tamo gde je stala.