Zadržati te

~51~

,,Pa Val, kako je Kristen?" 

Majka je prva prekinula muk. Molila sam se da ga neko u bilo kom trenutku otera van ovih zidova. Bilo je skoro pa nepodnosljivo da slusam zveckanje tanjira, skripu viljuske, i tatino mljackanje. Glava mi je bridela. Na momente sam mislila da cu da ostanem bez vazduha. Nisam bas sigurna sta nije bilo u redu sa mnom, ali prepisala sam sve to psihickom umoru. 

,,Dobro je. Standardno." odgovorih joj.

Spustim pribor za jelo kraj tanjira, pa uzmem casu vode, i ispijem do kraja. Pogled mi odluta ka ocima, koje me citavo vreme skeniraju. Od kada smo seli da jedemo, Dzon ne trepce, dok me posmatra. Podignem obrvu, i dok tata i mama ne obracaju paznju, tiho ga upitam sta nije u redu. Umesto da mi odgovori, on samo slegne ramenima, pa spusti pogled na prazan tanjir. Pomislim kako je mozda uocio nesto na meni, ili moje uvrnuto ponasanje. Ali ubedim sebe da sigurno nije to razlog njegovog buljenja.

,,Da li si posetila Jejl?" ovog puta, obrati mi se tata.

,,Jesam. Vise puta."

,,Jel si upoznala nekoga?" upita mama.

Ukocim se na njeno pitanje. Ruke ostanu da mi vise u vazduhu, a mozak da se puni secanjima. Ujedem se za unutrasnjost obraza, kako bih odagnala bol, koja se neverovatnom brzinom siri u mom srcu. Ucini mi se da je na momenat i stalo, i da ispred mene sedi on. Mamin lik mi se izoblicio, i skoro, pa se skroz obrisao. Vidim njegove tamne oci, kako me umiljato gledaju. Vidim njegov detinjast osmeh, koji je krio sve ono s cim se borio iznutra. Vidim njegove crte lica, snazne ruke, i onu njegovu crnu majicu, koju je nosio kad sam ga prvi put ugledala. Mogu da ga cujem kako me pita sta cu da popijem, a onda i njegovu recenicu: ,,Nije toliko interesantan kao sto mislis". Sve se nalazi ravno ispred mojih ociju. Pored njegovog glasa, mogu da cujem i neke prigusene. Nisam sigurna kome pripadaju, sve dok ne zatvorim oci, pa ih ponovo otvorim, i umesto Lukasa, nadjem se oci u oci sa svojom majkom.

,,Val, dobro si? Prebledela si."

Mama me uhvati za ruku, i stegne toliko jako, da sam osetila samar surove realnosti.

,,Dobro sam. Samo sam se zamislila." osmehnem joj se, kako bih proterala brigu s njenog lica.

Nekada me je tako gledala svakodnevno. Onda, kada nisam imala snage da ustanem iz kreveta. Kada nisam silazila da jedem, ili kad sam izbegavala da s njom razgovaram.
Ne zelim da je vratim na te dane. Tek sam dosla, a vec je brinem. Nije ni cudo sto me tako cesto vode kod bake.

,,Seko, dobro si?" pita Dzo.

Klimnem glavom, pa izvucem ruku iz mamine.

,,Dobro sam. Ne brinite." 

Izvucem salvetu ispod tanjira, i obrisem usne. Zatim polako ustanem od stola, dok me sest pari ociju pomno prati. 

,,Idem da se raspakujem. Hvala na rucku mama." kazem, pa joj pridjem, i poljubim je u kosu.

Zaobidjem ih, te izadjem iz kuhinje. Zastanem kod stepenica, i naslonim se na zid, kako bih uzela malo vazduha. Nisam bila ni svesna koliko je zagusljivo. Mada, od kada sam krocila van onog grada, deluje mi kao da mi neko konstantno drzi ruke oko vrata. Kada ce ovo prestati? Kada cu ponovo da budem slobodna? 

Ovako se osecam zarobljeno. Kao da me je zivot gurnuo u kavez, i testira me. Ceka da vidi koliko vremena mi treba da sama pronadjem kljuc, i izadjem. A ja ne znam kako da mu objasnim da trenutno nemam dovoljno snage da se oslobodim. Hocu samo da odmorim. Pa, makar odmarala u kavezu. Kada budem bila spremna, svom snagom cu da se borim da pronadjem taj kljuc. 

Popnem se do svoje sobe, i zatekne me potpuno cista, i uredna. Kofer mi stoji kraj kreveta. Zavese su sklonjene, i otkrivaju predivan pogled s mog prozora. Pridjem polako, prekrstim ruke, i udubim se u boje, koje se razlivaju po nebu. Vreme ovde je nekako drugacije. Iako mi se Sunce smesi, svesna sam da je hladno. A u gradu, gde mi je baka, nikada nemam osecaj da je hladno. Makar padao sneg, i putevi bili zaledjeni, uvek mi je toplo. Tako sam uvek znala gde pripadam. Znala sam da je taj grad mesto, gde planiram da zivim. Da jednog dana, kada zavrsim Jejl, pronadjem svoj dom. Naravno, prvo bih pronasla posao. Cudno je samo, sto u mojoj masti tada, nije postojao muskarac. Nisam zamisljala porodicu s nekim. Zelela sam da se ostvarim u onome sto sam najvise zelela. Smatrala sam da mi niko nije potreban, niti da ce mi ikada i biti. Ko bi rekao, da ce moje razmisljanje da preokrene jedan obican stranac. Cuj mene, obican. Taj stranac je sve, samo ne obican, kada je od jednog susreta, od mene napravio vecnog zarobljenika njegovog srca.