Zadržati te

~20~

,,Lukas prestani." grubljim tonom mu kazem.

Treba mu vremena da registruje sta sam mu rekla, pa se odmakne. Pogne glavu, i nasmeje se. Nije to ona vrsta smeha, koji ti otera sve lose misli. Bila je to vrsta smeha, koji pokazuje koliko se pokajao sto je uopste bilo sta rekao. Kada podigne glavu, i pogleda me opet, uhvatim sebe kako mi je zao sto sam ga odgurnula.
Ali odmah se setim razloga zbog kog sam to uradila. Olivija. Koliko god mi je iritantna, i odbojna, ne zelim da stajem izmedju njih dvoje. Iako se nista posebno nije desilo izmedju Lukasa i mene, ovo sto mi je rekao je neprihvatljivo.

,,Najbolje bi bilo da krenemo." kaze, gledajuci me onako kako me gleda i pred plavusicom, bezdusno.

Samo klimnem glavom, pa otvorim vrata. Silazim niz stepenice, pazeci da se ne okliznem i padnem. Ugledam coveka kod samog izlaza, te mu se ljubazno osmehnem. Uzvrati mi, pa se obrati Lukasu. Ja iskoristim priliku, dok je on zauzet razgovorom s njim, pa izadjem napolje. Ubrzam korak, uprkos cinjenici da mi noge ponovo upadaju u pesak. Ne mogu da se izuvam ovog puta, zato na kraju potrcim, dok ne dodjem do puta. Okrenem se da proverim gde je stranac, i ugledam ga u daljini, kako sutira pesak, i gleda u mene. Nemam sta vise da mu kazem. Kada bih se nadovezala na ono sto sam mu rekla, zavrsilo bi se sa svadjom. Kao i uvek. Nas dvoje ne mozemo normalno da komuniciramo. Ili on kaze nesto pogresno, ili ja samo odem.
U poslednje vreme cesto kaze nesto nepromisljeno, zbog cega se cela oduzmem. Nikada nijedan muskarac se nije tako ophodio prema meni. Nije mi govorio takve stvari. Zato ni ne razumem nista sto mi on kaze.
Kad prodjem ponovo pored njegove kuce, stomak mi se zgrci. Scena od pre sat vremena mi prodje ispred nosa, na sta zatvorim oci. I dalje ne mogu da izbacim iz glave izgled tog coveka. Nacin na koji je razgovarao sa mnom, a pogotovo sa njegovim sinom. Nisam uspela da saznam od Lukasa o cemu se radi, a mozda i on nije hteo da mi isprica. Sta sam mu ja?
Obican stranac. Nema poente da mi bilo sta prica.
Otvorim oci, pa udahnem malo svezeg vazduha. Spazim restoran u kom sam bila sa Sajmonom, pa se setim i da nista nisam jela. Onesvesticu se od gladi jedan dan. Baba ce da me ubije kad sazna da nista nisam pojela.
Ubrzam korak, dok prolazim pored Jejl-a, pa se u tren oka nadjem u dvoristu. Uletim u kucu, pa se naslonim na vrata, tesko disajuci.

,,Val, sta se desilo?" baka iskoci iz dnevnog boravka.

,,Nista. Izvini ako sam te uplasila." odgovorim joj, trudeci se da dodjem do daha.

Zaboravila sam da mi trcanje uopste ne ide. Nisam u kondiciji od kad sam prestala da treniram plivanje. Bile su to tri godine napornog, svakodnevnog treninga.

,,Kako je bilo?" promeni temu, kao i izraz lica.

Smeska se, cekajuci da joj dam odgovor kakav bi volela da cuje. Volela bi da joj kazem kako je Simon divan momak, i da se nikad u zivotu tako nisam provela. Vidim po njoj da joj se on stvarno dopao. Ali nije ista situacija i kod mene.

,,Otisla sam." necu je lagati.

,,Otisla?Ne razumem."

Okacim jaknu, pa prodjem pored nje bez ijedne reci. Ona me prati u stopu, dok ja ulazim u dnevni boravak. Sednem na kauc, te naslonim glavu. Kraickom oka je primetim kako stoji s prekrstenim rukama na ulazu.

,,Hoces li mi objasniti?" upita.

,,Vredjao je nekoga, pa sam otisla." dam joj polovicno objasnjenje.

,,Koga?"

Skrenem pogled ka njoj, dvoumeci se dal je pametno da joj kazem. Mada, sigurna sam da ona ne zna nista o Lukasu, sem da je Olivijin decko.

,,Lukasa." odgovorim joj.

Ona rasiri oci, gledajuci me kao da sam pala s Marsa. Onda se namrgodi, pa dodje do mene i sedne.

,,Njegovog brata?"

Kak...

,,Ti znas?" upitam izbezumljeno.

,,Elena mi je rekla da Lukas ima problema sa bratom od tetke, ali nisam znala da je to Sajmon." kaze.

Uspravim se malo, pa se namestim u turski sed. Nalaktim ruke na butine, i bradu spustim na dlanove, pa zaintrigirano posmatram baku. Mozda joj je Elena jos nesto ispricala, pa cu moci da saznam nesto.

,,Sta se desilo izmedju njih?" upitam je.

,,Ne znam." slegne ramenima, a ja puhnem frustrirano.

,,Mislim, znam da je nesto strasno. Ali ni Elena cak ne zna."

,,Shvatam." odgovorim razocarano.

Sta je moglo da bude toliko strasno da bi se rodila mrznja medju njima?
Lukas izgori kad se Sajmon spomene, a Sajmon je mirniji, ali okrutne stvari prica o Lukasu.
Ne zna se sta je gore.
Olivija zna da se ne podnose, ali da li zna razlog?
Mozda i ona nije upucena u celu tu zagonetku.

,,Val?" bakin glas me povrati.

,,M?" promrljam.

,,Zasto je tebe naljutilo to sto ga je Sajmon vredjao?" pita, trudeci se da bude blaga.

Ne moze da sakrije kada joj neko ne prija. U ovom slucaju to bi bio Lukas. Od kada sam rekla njegovo ime, ona nije sva svoja. Kao da zna nesto sto ja ne znam, ili jednostavno joj nije simpatican.

,,Rekao je uzasne stvari bako. Nisam mogla da ga slusam." odgovorim joj, lomeci prste.

,,To nije odgovor na moje pitanje Val. Sta se desava izmedju Lukasa i tebe?"

,,Molim? Zaboga nista. On je sa Olivijom. Zast...."

,,Ej, dobro, dobro. Ne moras odmah da skaces." uhvati me za ruke, kako bi me smirila, pa mi se nasmeje.

,,Sta je smesno?" pitam namrsteno.

,,Bas nista. Ako ti kazes da se nista ne desava, onda ti verujem." kaze, ali me ne uveri potpuno, zato sto ne prestaje da se smeska.

,,Mozes li da se ne smejes vise? Molim te." kazem joj mrzovoljno.

Ona podigne ruke u znak predaje, pa ustane s kauca. Okrene mi ledja, i zaputi se ka kuhinji. Iako je ne vidim, znam da se i dalje smeje. Cim cujem njen prigusen smeh, stisnem ruke u pesnice.

,,Prekini!" povicem, taman kad je izasla.

Bacim se na ledja, i zagledam u plafon. Odlutam ka svetioniku, i svemu sto se dogodilo. Ne znam do kad planiram da se susrecem s tim momkom. Gde god da odem, nekako uvek zavrsim s njim. Kao da ne mogu da mu pobegnem, iako uporno bezim. Odlucim da necu da idem vise u taj kafic, on dodje na rucak na koji sam pozvana. Odem u restoran sa Sajmonom, naletim na njega na ulici, i to ispred njegove kuce.
Nekako je uvek tu. Gde god se okrenem, vidim njegove oci, i taj pogled. Pogodi me osecaj krivice kad se setim da mu nisam pomogla da ocisti te ogrebotine. Nisam mu pregledala ruku. Samo sam otisla i ostavila ga. Nadam se da ga otac nije tukao kad se vratio kuci. Sama pomisao na to me ubija. Ne samo Lukas, nijedno dete nije zasluzilo takvog oca. To ni nije otac, nego monstrum. Volela bih kad bih mogla da ga izbavim odatle, da pronadjem nacin da ga spasim. Ali sta ja tu mogu?
Apsolutno nista. Mogu jedino da budem tu za njega. Ali njegova recenica me sprecava u tome.

,,Smirujes me, izgubljena devojko. I to me plasi."

I mene plasi osecaj koji imam sve dok je on pored mene. Istovremeno se osecam nemirno, i sigurno. A opet, nista ne znam o njemu, kao ni on o meni.