Zadržati te

~30~

,,Zasto bih te mrzela Lukas? To je nemoguce." odgovorim, pometena njegovim recima.

,,Ne razumes." kaze, pa odmahne glavom.

Primetim kako lomi prste, i lupka nogom o pod. A onda ga ponovo zagledam, pa se zabrinem kad vidim da je prebledeo. Bezi od mog pogleda, kao da cu da procitam iz njegovih ociju, razlog, zbog kog je ubedjen da cu ga zamrzeti.
Ustanem sa fotelje, i sednem na slobodno mesto pored njega. Pazljivo spustim ruku na njegovu butinu, da bih mu umirila nogu. Cim moj dlan dotakne njegovu kozu, Lukasova noga prestane da se mrda. Zatim pomerim ruku, i uzmem njegove. Polako ih razdvojim, jer ce slomiti prste, ako ovako nastavi. On prati sta radim, bez opiranja.
Uhvatim kaziprstom, i palcem njegovu bradu, bas kao sto on to radi meni, pa ga nateram da me pogleda. Srce mi usklikne od radosti, kad ugleda njegov suptilan osmeh. Dovoljno je i to za pocetak.

,,Ne postoji nista na ovom svetu, zbog cega bih te zamrzela." znam da mu treba to da cuje.

,,Ti si dobar covek Lukas. Sigurna sam da nije toliko strasno."

,,Jeste Val. Uzasno je." odgovori, dok mu se oci pune kajanjem.

,,Ispricaj mi Lukas." kazem.

On me uhvati za podlakticu, pa mi skloni ruku. Podigne se sa kauca, i krene da seta po prostoriji. Okrenut mi je ledjima, ali vidim napetost, koja apsurdnom brzinom obuzima citavo njegovo telo. Sta god da je u pitanju, znam da cu moci da razumem.
Kao sto sam mnogo puta rekla Simonu, a i Lukasu, verujem da stranac nije nasilnik, niti los covek. Mene ne moze da prevari, kao sto je druge. Predstavlja se kao nestabilna osoba, hladna. Ne dozvoljava nikome da mu pridje. Ne dozvoljava nikome da vidi svetlost u njemu. Zato se brani tamom. Pokazuje sve ono sto zeli da drugi vide, i da veruju. Ali ja sam odmah videla tu svetlost. Videla sam je, cim sam ga pogledala. Cim mi se nasmejao, i nazvao ,,izgubljena devojko". Cim me je zagrlio, odveo u svetionik, saslusao me. Videla sam tu svetlost, i osetila je, cim sam osetila njegovo prisustvo u onom kaficu.

,,Ne znam. Jebeno ne znam." kaze, kad se ponovo okrene ka meni.

Ukopa se na sred sobe, sa rukama na kukovima, i zamisljenim pogledom. Nije prisutan uopste. Deluje kao da se vraca konstantno na taj dan, kad se desilo nesto, sto mu ne da, da normalno zivi.
Tesko mi je da ga gledam takvog. Samo zelim da mi se otvori. Da mi otvori dusu, u koju je ocigledno godinama zakopavao nesto, od cega ne zna vise gde da se sakrije.
Krenem da mu to i kazem, ali kad vidim da je on otvorio usta, odustanem.

,,Bilo je to davno. Jos sam bio u srednjoj skoli. Tacnije, poslednja godina. Sajmon i ja smo bili prilicno bliski, cak sta vise, nerazdvojni." kaze, i dalje odbijajuci da me pogleda.

Ali dobro je za sada i ovako. Ako mu je tako lakse da prica o tome, neka ga.
Pomisao na Sajmona i njega, kao nerazdvojnu bracu, nezamisliva je. Navikla sam da ne podnose jedno drugo.

,,On je upoznao Oliviju i mene. Vremenom se ona zaljubila, i jedna stvar je vodila drugoj, i pre nego sto sam postao toga svestan, ona i ja smo zapoceli vezu." zastane, pa me ovog puta pogleda.

A ja dam maksimum da suzbijem tup osecaj u grudima, zbog slike Olivije i njega. To je jedina stvar na koju i dan danas, ne mogu da se naviknem. Niti cu ikada.

,,Stalno smo isli na zurke, Sajmon, Olivija, i ja. Nismo propustali nijednu." nasmeje se, verovatno se prisecajuci tog perioda.

,,Na jednoj smo upoznali neku devojku. Zapravo, Sajmon je vec poznavao. Ali nikad nisam imao prilike da je upoznam. Zvala se Ana."

,,Zvala?" upitam.

,,Da, zvala." odgovori utuceno.

Odlucim da vise nista ne pitam, nego da ga pustim da mi sam objasni. Ali dlanovi mi se vec oznoje, a telo mi se napuni neprijatnom toplinom. Zasto imam osecaj da je ova prica mnogo potresnija, od one koju sam ja zamisljala?

,,Od te zurke, nas cetvoro smo stalno bili zajedno. Ne znam kako se desilo, ali Sajmon i Ana su se zaljubili. Sajmon je bio lud za njom. Stalno je govorio o njoj. A ni Ana nije bila nista bolja." na poslednjoj recenici mu zadrhti glas.

Pozelim da ga nekako utesim, ali znam da mu trenutno jedino treba da ga slusam.
Sve sto je do sada ispricao, zvuci kao neka srecna tinejdzerska prica. Ali zadrzim nagadjanja za sebe, jer znam da kraj nije nimalo srecan.

,,Bio je tu jedan decko, koji je neprestano pravio konflikte izmedju Ane i Sajmona. Bio je zaljubljen u nju, a Sajmon normalno, ljubomoran. Nisam bas bio toliko upleten u njihovu pricu, ali imali su ozbiljne probleme zbog tog momka. A onda na jednoj zurci..." opet se zaustavi, pa primetim kako mu se oci sklapaju.

Shvatim da se trudi da ne zaplace. Zarijem nokte u butinu, jer me boli da ga gledam ovakvog, a da ne mogu nista da uradim.
Progutam pljuvacku, i osetim kako mi se pomalo magli vid. Samo jos fali da ti pocnes da places Val, i otezas situaciju jos vise. Saberi se.

,,Taj momak je zapretio Sajmonu. Sajmon mu nije verovao, kad mu je ovaj rekao da ce uciniti sve samo da Ana bude njegova. Tad je Sajmon pukao, i nasrnuo na njega. Pokusavao sam da ih razdvojim, ali u tom momentu je Olivija naisla uplakana, i rekla da su Anu neka dva muskarca odvela negde. Odmah sam ostavio Sajmona, i krenuo da trazim Anu. Trazio sam je svuda po kuci, dok nisam cuo njen vrisak u jednoj od soba. Razvalio sam vrata, i ugledao tu dvojicu, koju nisam poznavao, kako je siluju. Jedan je drzao, dok je drugi...." Lukas brizne u plac, a ja sam izgubila kontrolu nad svojim telom.

Ne mogu da se pokrenem. Ne mogu da razmisljam normalno. Lukasov lik mi je zamucen od prevelike navale suza. Spustaju se niz moje obraze, a ja ne mogu da podignem ruke, da bih ih obrisala. Kao da me je neko zakucao za ovaj kauc.
Jedina rec, koja mi se ponavlja iznova i iznova je ,,siluju".

,,Hteo sam da je sklonim odatle, kunem ti se. Hteo sam da sprecim to, ali je jedan od njih izvukao pistolj, i uperio u mene. Zaledio sam se. Ubijali su je, i silovali ravno ispred mene, a ja nisam mogao nista da uradim. Molio sam ih da prestanu. Preklinjao ih. Ona je vristala, plakala, gledala me bespomocno, a ja nista nisam uradio. Samo sam stajao. Kad se ovaj drugi sklonio s nje, ovaj sto je drzao pistolj, uperio je u nju. Ugrabio sam priliku, i potrcao da mu otmem pistolj, ali me je njegov prijatelj zgrabio. Otimao sam se, dok mi se taj monstrum smejao u lice, drzajuci pistolj na njenoj slepoocnici. Ana je vristala moje ime, i molila me da joj pomognem. Kada sam joj obecao da hocu, zacuo se pucanj." sve vreme je govorio kroz jecaje.

Ni ja nisam bila nista bolja. Prekrila sam usne rukom, i neumorno jecala. Kad mi se Lukasov lik bar malo razbistri, vidim da je na kolenima, sa licem zabijenim u dlanove.
Ustanem, iako mi misici ne funkcionisu. Ustanem, i dodjem do njega, ali me kosti izdaju, i zavrsim i ja na kolenima ispred njega. Spustim ruke na njegova ramena, i naslonim celo na njegovo. Moj stranac nekontrolisano place. Celo telo mu se trese pod mojim rukama.

,,Lukas, nisi ti kriv." kazem mu.

On klimne glavom nekoliko puta, i dalje skrivajuci lice od mene.

,,Nisi. Nisi kriv. Nisi mogao da joj pomognes."

,,Jesam. Jebeno sam mogao nesto da uradim. Mogao sam da je spasim Valerija. Umesto toga sam im dozvolio da je ubiju." kaze na izmaku snage.

Ubija me sto krivi sebe. Sada tek vidim. Krivi sebe za smrt te devojke. Sajmon ga krivi, Olivija. Svi oko njega ga okrivljuju za njenu smrt. Prosuli su njenu krv u njegove ruke, a on nije nista uradio. Pokusao je da joj pomogne. Ali nije uspeo. Nije mogao da se suprotstavi tim krvolocnim ubicama, koji su oduzeli neduznoj devojci zivot.

,,Lukas, molim te. Ne krivi sebe. Nisi ti kriv." ponovim mu.

Ponovicu jos hiljadu puta ako treba, da bi shvatio. Nije zasluzio da zivi s tolikom grizom savesti. Nije zasluzio da snosi posledice, umesto tih cudovista.

,,Kako nisam Valerija? Kako nisam?" napokon oslobodi lice, pa me pogleda potpuno slomljeno.

Obuhvatim mu obraze rukama, i uputim mu jedan osmeh.

,,Nisi Lukas. Nisi mogao da ih sprecis. Ne krivi sebe za nesto sto nisi uradio. Nisi ti drzao taj pistolj. Nisi je ti silovao. Oni su."