Zadržati te

~41~

,,Znam da lazes. Ne mislis to. Nemoj to da radis Val. Potrebna si mi. Ne teraj me od sebe." na poslednjoj recenici glas mu zaskripi.

Prelazim pogledom po njegovom licu, dok se i dalje drzim podalje od suza. Ne znam kako sam uspela ovoliko dugo da izdrzim bez njih.
Osecam se prazno. Mozda je zbog toga. Osecam se kao, i onaj dan, kada je onaj covek ubio dete u meni. Potpuno nemocno, i prazno. Kao da nije ostala nijedna emocija u meni, nijedan vid empatije.

,,Ne lazem Lukas. Zaboravi na sve sto se dogodilo. Ja jesam." kazem.

On me zgrabi za ramena, i unese mi se u facu.

,,Pogledaj me u oci, i reci mi da ti nista nije znacilo. Reci mi da me ne zelis u tvom zivotu, i otici cu. Obecavam ti da, ako mi kazes da ne zelis vise nista od mene, odustacu." kaze, dok ja pratim kako mu se sitne suze nakupljaju u ocima.

Ali u mojim ih i dalje nema. Moje se dave u njegovim crnim ocima. Istim onim, koje su me milo gledale prethodnih dana. Istim onim, koje su mi ukrale srce.
Sve sto je sada rekao, je nesto sto mu nikada ne bih rekla. Da je drugacija situacija, rekla bih mu da ostane. Rekla bih mu da ostavi sve iza sebe, i povede me negde daleko odavde. Negde, gde cemo moci da budemo sve ono sto u realnosti, necemo moci. Rekla bih mu da me cvrsto zagrli, i nikada ne pusti. Rekla bih mu da me zauvek ljubi, dok nam usne ne pomodre. Rekla bih mu da ostane. Da mu je mesto pored mene.
Ali, niti je drugacija situacija, niti je ovo neki drugi svet. Ovo je stvarnost. Stvarnost, u kojoj on pripada Oliviji. Ne meni.
Zato ovo mora da bude poslednji put da mi je ovako blizu. Poslednji put, da osecam njegov dah na svojim usnama. Poslednji put, da me njegove ruke drze. Poslednji put, da me ovako gleda. Onako, kako me je moj stranac od prvog dana gledao.
Sve sto je bilo, nece se ponoviti. Bar ne sa mnom. Olivija zasluzuje njegovu ljubav, i paznju. Zasluzuje da ga drzi za ruku, onako kako ja nikad necu imati priliku. Zasluzuje da ga ponosno pokazuje celom svetu. Zasluzuje da bude deo njegovog zivota. Meni je cast sto sam mogla da budem privremeno.
Zaboravice on mene. Cim odem odavde, zaboravice na devojku, kojoj je jedan njegov pogled bio smrtna presuda. Sve ce zaboraviti, i nastavice njegovu vezu sa Olivijom. A ja cu doveka pamtiti svaki delic, onoga sto sam prosla s njim. Sve sto sam podelila s njim, ostace u mom secanju.

Uhvatim njegove ruke, i sklonim ih sa svojih ramena. Udaljim se od njega, jedan korak. Sasvim dovoljno, da osetim hladnocu. Niz njegove obraze potekne par suza. Volela bih da mogu da ih obrisem. Da im zabranim da ikada vise dotaknu njegovo lice. Ali ne smem.

,,Idi Lukas." umesto da mu odgovorim posebno, na sve sto mi je trazio, odlucim da je bolje ovako.

Nisam sposobna da ga toliko slazem. Bilo bi previse i za mene. Zato je najbolje na ovaj nacin. Iako boli podjednako.
Lukas pogne glavu, predje prstima preko obraza, pa me ponovo pogleda. Slomljeno.
Klimne glavom, pa me zaobidje. Ne okrecem se za njim. Ne pomeram se. Ostanem tako da stojim, cekajuci strpljivo da ode. Zelim da ga sprecim. Zelim da ga zadrzim, i priznam da je sve sto sam sad rekla, jedna ogromna laz. Ali jebeno ne mogu. Moram da ga pustim.

,,Voleo bih da je moglo da bude drugacije. Voleo bih da nisam tolika kukavica." zacujem njegov glas, malo dalje od sebe.

Sigurna sam da je kod vrata. Ali nemam snage da se okrenem. Zato nepomicno slusam sta mi govori. Pokusavam da shvatim o cemu prica. 
Zasto govori da je kukavica?
Ne razumem. Ja sam ta, koja mu je rekla da ide.

,,Samo hocu da znas nesto, pre nego sto odem." zastane, a mene njegova kratkotrajna cutnja ranjava.

Samo nek kaze sta ima, i nek ide vise. Inace necu moci da se iskontrolisem, i potrcacu mu u zagrljaj. Necu mu dozvoliti da napusti ovu kucu.

,,Moje srce je kod tebe, Valerija Davis." 

Pomislim da sam umislila, pa se mahinalno okrenem kako bih se uverila da je to Lukas rekao. Ali kad se suocim s vratima, njega nema. Samo napola otvorena vrata, i blagi povetarac, koji ih ljulja. Da li se ovo zaista desilo? Da li je Lukas ovo stvarno rekao, ili bulaznim? 
Uhvatim se za glavu, pa sklonim slepljene pramenove s lica. Jagodicama prstiju opipam obraze, i oci, ali ne sudare se sa suzama. Mozda, jer ne mogu da poverujem da je upravo rekao kako je njegovo srce kod mene. Zasto bi njegovo srce bilo kod mene? Sta sam uradila da ga zasluzim? 
Jedino sto znam je da mi ta slova ne napustaju um. Vrte se u krug.