Zadržati te

~43~

,,Mislio sam da si otisla." njegov topli dah prostruji kroz moje usi, poput neke melodije.

Stegnem ga, kako bih ga uverila da nisam. Da sam tu, kraj njega. On mi uzvrati istom merom, i zagnjuri nos u moj vrat. Zatvorim oci, dok mi njegov miris, opseda nozdrve. Onda ih polako otvorim, i ugledam pesak oko nas. Pomerim desnu nogu, kako bih bila sigurna da smo na mestu, na kom mislim da jesmo. Cim mi patika upadne u pesak, setim se svega. Setim se da sam dosla, cim me je Olivija pozvala. Setim se njene panike, a onda i Lukasovog nervnog sloma. Sve stoji ravno ispred mene. Lukas me je zagrlio, i smirio se. Sada je u mom narucju, a njegova devojka je iza nas, i posmatra nas. 

Instiktivno se odmaknem od njega, pa automatski osetim nemir. Lukas me pogleda zbunjeno. Ali kada mu pokazem prstom iza sebe, on skrene pogled na devojku iza mojih ledja. Strah preleti preko njegovog lica. Vidim kako guta pljuvacku, i lomi prste. To uvek radi kad je nervozan. Izgleda da se dozvao pameti. Opet je onaj Lukas, kog ne poznajem. Takav je, kad god je Olivija tu. 

,,Liv..." cak mu je i ton drugaciji.

I dalje se ne usudjujem da se okrenem ka njoj. Nemam hrabrosti da je pogledam u oci, nakon sto je njen decko bio u mom zagrljaju, a ne u njenom. Trebalo je da ga ona umiri, da ona pronadje nacin da otera demone, koji su ga zaposeli.

,,Uplasio si me Lukas." kaze, cini mi se, sasvim mirno.

,,Znam. Oprosti mi." odgovori joj, i bez da me pogleda, zaobidje me.

Istog trenutka se okrenem, i zateknem ga tamo, gde i treba da bude, u Olivijinim rukama. Zagrlio je, kao i mene pre samo nekoliko sekundi. Ta misao, i ovaj prizor, ponovo slome, ovo moje, vec napuklo srce. Ne obracaju paznju na mene, pa iskoristim priliku da odem, neprimeceno. Gurnem ruke u dzepove od jakne, te krenem istom stazom, kojom sam i dosla. 

Nisam mogla ni da ga pitam sta mu se dogodilo, ni zasto je sav krvav. Mozda, da Olivija nije bila tu, mogla sam poslednji put da popricam s njim, i da mi isprica sta se desilo. Ovako, ne mogu. Zapravo, ne bi trebalo svakako. Oterala sam ga od sebe. Lukas vise nije moja briga. Ne razumem zasto se i dalje ponasam kao da jeste. Sutra odlazim, i ko zna kad cu ga opet videti. Na kraju krajeva, nisam mu ja potrebna, vec Olivija. Ona je upucenija u njegov zivot, mnogo vise nego ja. Zna i sta se desilo, i koji je razlog njegovog nervnog sloma. Ne moram ja da se mesam. Dovoljno je da je ona pored njega, kad ja vec nikada necu moci. Drago mi je da ima bar nekoga, kome je stvarno stalo do njega. Nadam se i da je nece udaljiti od sebe. Volela bih da poprave odnose, i budu srecni. Zasluzuju oboje. Ja sam tu bila kratko. Imala sam priliku da budem privremeno u njegovom zivotu. Nisam mogla da ga bolje upoznam, i saznam sta voli, a sta ne voli. Nisam mogla da upoznam svaku njegovu manu, i vrlinu. A Olivija sve to, vec zna. 

Zato Olivija treba da ostane, a Valerija da ode. 

Odlucim da ne odem odmah kuci, jer ne mogu ovakva pred baku. Zato su se moje noge uputile na moje, nekadasnje omiljeno mesto. Bila sam zadnji put sa Simonom tamo, i godilo mi je. Sigurna sam da ce i sada. Prodjem pored Jejl-a, i osmeh mi se pojavi, uprkos mojim unutrasnjim bolovima. Da sam znala da ce mi jedan obican univerzitet doneti toliko problema, ne bih ga izabrala. Da sam znala da ce me dovesti pravo u kandze strancu, i prouzrokovati mi toliko turbulencija, odustala bih. Nije vredan mojih zivaca. Zapravo, nista nije vredno. A opet, kidam ih i dalje. Neprestano razmisljam o njemu. Iako sam ga ostavila sa Olivijom, i otisla, moje misli su i dalje s njim. To je najveci problem. Sta cu postici cak i da se vratim u svoj rodni grad? Sta ce se promeniti, kada je on ovde? 

Niz mojih misli, prekine blagi povetarac, i svez vazduh. Oduvek mi se cinilo kao da je vazduh drugaciji na ovom mestu. Nije zagusljivo, i nema guzve, a ni buke. Potpuna tisina. Nesto sto mi je trenutno preko potrebno. Dodjem do mostica, na kom sam stajala sa Simonom, kad sam mu rekla da znam celu pricu. Oslonim se na ogradu, pa poklonim svu svoju paznju jezeru. Udahnem duboko, pa izdahnem. Oci usmerim na mirnu vodu. Osmehnem se, kad ugledam nekoliko listova, kako plutaju. Nekada mi je jesen bila omiljeno godisnje doba, a onda i zima. Uzivala sam u prohladnim danima, i hladnim nocima. Ranije sam bila mnogo vezana za kucu, i onda sam volela da provodim dane i noci, kraj svog prozora, uz casu nekog toplog napitka. Posmatrala bih kako se napolju menja vreme. Najvise sam uzivala, posmatrajuci sneg. Kladim se da ne postoji lepsi osecaj, nego kada napolju veje, pahulje ljube moj prozor, a ja ih osmehom pozdravljam. U pozadini se cuje moja omiljena plejlista, a ja sklupcana, umotana u debelo cebe, druzim se sa svojom mastom. Definitivno ne postoji nista lepse, i spokojnije od toga. Naravno, i bezbolnije. Tada ne postoji nijedna briga na ovom svetu. Nijedna briga u meni, i oko mene. Tada mi se cini kao da ceo svet stane, i samo ja postojim. 

,,Valerija?" neciji glas me prekine u prisecanju nekadasnjeg vremena.

Skrenem pogled, znajuci unapred da je nemoguce da to bude Lukas. Jedina osoba, koja mi je pala na pamet, a koja ujedno i jeste osoba ispred mene, je Sajmon. 

,,Sajmone." pozdravim ga.

On mi se priblizi, pa stane pored mene. Bas kao i prosli put.

,,Nisam ocekivao da cu te sresti ovde." kaze, dok mu vetar mrsi, njegovu plavu kosu.

,,Ovo mesto me je pozvalo." odgovorim.

,,Koja slucajnost. I mene." nasmeje se, a ja mu se pridruzim.

,,Drago mi je da jeste." kazem, pa se vratim posmatranju predivnog predela.

,,Koji problem te je doveo ovde?" upita.

Nije ni svestan koliko je to pitanje za mene teskobno. Ne znam sta da mu odgovorim na to, a da ne poveze sa Lukasom. Znam i da sam planirala da nikome ne kazem da odlazim sutra, ali valjda bih mogla Sajmonu. On mi je pomogao par puta, a da ni ne zna. Mozda ce mi on i donekle nedostajati. Iako smo imali nesuglasice, zblizili smo se. 

,,Idem sutra." na kraju ipak odlucim da mu kazem.

Osetim njegov pogled na sebi, ali trudim se da se ne obazirem.

,,Gde ides? Ne razumem." 

,,Vracam se kuci Sajmone." odgovorim, pa se okrenem ka njemu.

,,Nesto se desilo Val?" pita zabezeknuto.

,,Ne. Samo mi nedostaje porodica. To je sve." svima govorim isto.

,,Shvatam." odgovori pomalo potonulo.

Nasmesim se na taj prizor, pa ga cusnem u ruku. 

,,Doci cu ponovo. Ne brini." 

,,Jejl je ipak ovde, zar ne?" konacno mu se na licu pojavi osmeh.

Klimnem glavom. I Lukas, pomislim.

,,Zapravo, Val, veceras je zurka. Moj prijatelj je organizuje. Zelis li da dodjes?" upita razdragano.

,,Ne Sajmone. Ja nisam tip devojke koja ide na zurke. Izvini, ali moracu da te odbijem." odgovorim mu odmah.

Nema potrebe za premisljanjem. Nikada nisam otisla ni na jednu zurku. Osim ako Ejmi ne napravi neku povodom njenog rodjendana. Ali kad god je pravila u klubu, odbijala sam da odem. Ne podnosim da budem u takvom krugu ljudi. Svuda je alkohol, uzasna guzva i dreka. Vise sam osoba, koja voli mir. Zurke nisu moj fazon. Nimalo.

,,Molim te Val. Svakako ides sutra. Bices sa mnom. Necemo ni biti dugo. Ajde." napuci usne, i sklopi ruke, izgledajuci kao neko dete, koje moli mamu da mu kupi novu igracku. 

Odmahnem glavom nekoliko puta, pokusavajuci da ga odbijem ponovo, ali mi ne dozvoljava, jer mi se konstantno ubacuje sa ,, molim te". Cim mi se unese u facu, nesto u meni pukne, pa uzviknem jedno: ,,U redu. Doci cu!"