Zadržati te

~50~

Nisam sigurna koliko sam bila odsutna. Sigurno sam predugo razgovarala sa svojim isprepletanim mislima, da nisam ni primetila ulice, koje su mi poznate. Ulice, koje sam mislila da necu videti bar jos neko vreme. Ulice, koje mi se sada cine prisnije, no one na kojima sam bila pre samo par sati.
Zaustavili smo se pored kuce, pa je utihnuo i zvuk motora. Nisam progovorila s tatom tokom puta. Odgovorila sam mu na nekolicinu pitanja, poput: ,,Da li ti je bilo lepo s bakom?", ,,Da li si upoznala nekog?", ,,Da li si obisla Jejl?", i ostalo. Moji odgovori su se svodili na: ,,Da", ,,Ne", ,,Da", ,,Ne znam".
Toliko sam se osecala istrosenom, da nisam imala volje da popricam sa sopstvenim ocem.
Kakva sam to osoba postala?

,,Stigli smo mila." obavestio me je, kao da toga ni sama nisam svesna.

Mozda radije ne bih da budem. Mozda bih radije volela da prosto nikada nisam ni krocila van ove kuce. Sada ne bih osecala mucninu, i gomilu tuge. Svaku emociju, moram da odglumim pred svojom porodicom. Jedino uzbudjenost, i srecu sto ih vidim ponovo, nema potrebe. To je iskreno.

,,Idi ti unutra. Majka uveliko sprema tvoje omiljeno jelo, a i Dzon te ceka. Ja cu samo da uzmem tvoj kofer, pa dolazim."

,,U redu." odgovorim mu s prisiljenim osmehom.

Zatim otvorim vrata, i izadjem. Kapija je sirom otvorena, a kad promotrim svoje dvoriste, vidim da je dosta toga nestalo. Tacnije, uvenulo.
Podignem pogled ka svojoj kuci, i ucini mi se na tren kao da mi se obraca. Zapravo, kao da siri ruke ka meni, i zove me da joj potrcim u narucje. Sapuce mi da sam joj nedostajala, a mene obuzima nostalgija. Bez daljeg razmisljanja, krenem prema njoj, i nakon nekoliko sekundi, bacam joj se u narucje. Predjem prag, pa mi miris spageta obgrli nozdrve. Sklopim oci, te se siroko nasmejem. Tek sada uvidjam koliko mi je ustvari nedostajalo sve ovo. Dom. Mesto gde pripadam. Pored svoje voljene porodice.
Izujem patike, okacim jaknu na civiluk, pa se na prstima uputim ka kuhinji. Verujem da mama nije ni cula ulazna vrata, pa bih da je iznenadim. Cim mi noga promoli na hladne plocice, zateknem je kod sporeta, kako njise kukovima, i mrmlja neku pesmu. Naslonim se na dovratak, i pustim svoje oci da odmore. Pratim svoju majku, kako brise ruke o kecelju. Kada shvati da ne moze tako da se resi umaka, ode do sudopere, pa na kraju opere ruke. Pregrizem jezik, kako se ne bih zakikotala na taj prizor. Zelim da me sama primeti. Mada, po njenom plesu, i muzici koja joj uporno svira u glavi, sumnjam da ce se to dogoditi uskoro.
Prinesem saku skupljenu u pesnicu usnama, pa se glasno zakasljem. Mama poskoci usplahirano, i refleksno se okrene prema meni. Citav niz reakcija proleti njenim licem. No, ne uspem nijednu da pohvatam, jer me je umalo oborila na pod, zbog siline kojom se zabila u mene. Stegne me oko struka, toliko jako, da mi izbije sav vazduh iz pluca. Ali se ne zalim. Ovo mi je trebalo.

,,Valerija, dosla si!" zaskici mi na uvo.

,,Jesam mama. Da sam znala da ces se toliko obradovati, dosla bih i ranije." kazem, nedovoljno jaka da joj uzvratim zagrljaj.

Pomazi me po ledjima, pa po kosi, te se udalji od mene nekoliko centimetara. Obuhvati mi rukama obraze, i promotri mi lice. Potom se odmakne dva koraka unazad, i odmeri mi telo.

,,Da li si ti to smrsala?"

,,Nedostajala si i ti meni mama." prevrnem ocima.

,,Cudno." kaze vise samoj sebi.

Na trenutak se uozbiljim. Prisetim se opet razloga zbog cega izgledam tako kako izgledam.
Medjutim, kad ona zavrsi sa proucavanjem moje kilaze, povratim osmeh.

,,Spremam ti tvoje omiljeno jelo. Ubrzo ce biti gotovo. Dzon je gore." iznese mi izvestaj, dok se vraca na njenu radnu poziciju.

Bez sumnje mi je on najvise i nedostajao. Verujem da ce mi njegov zagrljaj vise pomoci, od bilo cijeg. Taj zagrljaj me je i spasio pre mnogo godina. Od neceg mnogo goreg.
Moci ce i sada.

,,Dzone! Sestra ti je stigla!"

Majka se prodere, kao da nisam mogla jednostavno da odem do njega. Pa, bar mi je drago sto se nista nije promenilo.
Pridjem da sipam sebi kafu, dok Dzon ne sidje dole. Taman kada sam zavrsila, njegovi hitri koraci mi dopru do bubnih opni. Mahinalno se okrenem da ga docekam. Sklonim solju sa strane, jer ne bih da se prospe.

,,Val!" povikne gromada od coveka, na samom ulazu u kuhinju.

Iz nekog nepoznatog razloga, nakupe se sitne suze u mojim ocima. Ubedim sebe da su to suze radosnice, pa potrcim ka svom najvecem osloncu. Moje telo je znatno sicusno u odnosu na njegovo. Mozda se zbog toga i najvise osecam sigurno pored njega. Znam da niko i nista ne moze da me povredi, dok je on tu. Bas kao i u ovom momentu, dok me drzi cvrsto. Deluje mi kao da se nista nije desilo s Lukasom. Kao da nije ni postojao.
Udahnem njegov uobicajeni miris, pa me zasvrbe nozdrve, jer je prejak. Podignem ruku da oteram svrab, a Dzon me blago razdvoji od sebe. Zagleda se u moje oci, toliko duboko, da se uplasim da nece nesto da procita iz njih. Na sekund se smrkne, pa se razocaram u svoju sposobnost prikrivanja dokaza.
Ali kada njegovo lice obasja osmeh, reziser ovog filma, koji trenutno glumim, vikne: ,,Tako se glumi!".

,,Pretpostavljam da se nista nije desilo, cim si tako brzo dosla."

Desilo se previse toga. Zato sam i dosla. Krijem se.
To bi bio moj odgovor.

,,Tako nekako. Falila mi je skola. I vi."

Ipak, odlucila sam se da je najbolje da upotrebim taj.

,,Sumnjam da su ti nedostajali mama i njena gundjanja." naglasi ,,njena gundjanja".

Nasmejem se na njegovu, saljivu, ali u potpunosti ispravnu izjavu. Dzon prebaci ruku preko mog ramena, a ja se oslonim na njega. Oboje posmatramo majku, kojoj ide para iz usiju. Ali je prikriva kiselim osmehom.

,,Ne pricaj mnogo Dzone, vec namesti sto. Rucak je gotov." Tara mu ostro naredi, sa sve kutlacom u vazduhu.

,,Da sam na tvom mestu, poslusala bih je." iskrivim usne, i sapnem mu.

,,U pravu si. Ne bih da rizikujem svoj zivot." odgovori na isti nacin.

Ostavi me samu da stojim nekoliko sekundi, pre nego sto sam se setila, da sam sipala sebi kafu. Uzmem svoju solju, naslonim se na kuhinjsku komodu, i otpijem gutalj kafe. Trudim se da ne odlutam, negde, odakle cu se tesko vratiti.
Hocu da budem prisutna. Hocu da slusam glasove svog brata i majke. Hocu da posmatram kako se tata sunja do mame, a onda je jednom rukom privlaci k njegovim grudima. Hocu da uzivam u pogledu svog starijeg brata. Hocu da mu se smejem, jer je nesposoban cak i sto da postavi. Hocu da budem sa svojom porodicom.
Otisla sam iz onog grada. Ostavila sam iza sebe sve sto se desilo, ili sto se moglo desiti sa strancem. Ostavila sam ga da bude samo to, stranac.
A i on, a i ja znam, da mi je od samog pocetka bio nesto mnogo vise.