Zadržati te

~72~

Narednog jutra, budim se previse rano. Rekla bih, da sam se navikla do sada, ali ni blizu. Noc mi je prosla tako brzo, s obzirom da sam dugo razmisljala o svemu. Sajmonove reci su mi se non stop prevrtale po mislima. Analizirala sam svaku njegovu rec iznova. A onda bih razmisljala o Lukasovoj proslosti, i vezi sa Olivijom. Uspela sam donekle sebe da ubedim, da je ne voli onoliko koliko sam mislila. Ali opet, nista se nije promenilo. I dalje otrci njoj, kad god ga pozove. I dalje ljubi njene usne. I dalje je tu, kraj nje. I dalje je u njegovom zivotu, a on ne radi nista povodom toga. Zato, nisam ni sasvim sigurna, da je sve onako, kako mi je Sajmon ispricao. Pomislila sam, da je Lukas sprecen da je ostavi, jer misli, da joj duguje. Mozda veruje, da je duzan, da joj vrati, za sve sto je ucinila za njega. Ne znam ni sama. Ne znam ni kako Olivija ne vidi, da joj nije uzvracena ljubav. Ja bih odmah osetila, da nesto nije u redu. A mozda i on toliko dobro glumi kad je s njom.
Sve u svemu, i dalje mi mnoge stvari nisu jasne. Na prvom mestu je moj dolazak ovde. Pojavila sam se ponovo u ovom gradu, kako bih podrzala Lukasa. A sve radim, sem toga, jer mi ne dozvoljava. Ni fizicki, a ni emotivno. Zato sam juce, nakon povratka kuci, i razgovora s bakom, shvatila, da mi je drago sto cu provesti neko vreme s njom. Uskratila sam joj sebe prosli put. Sada sam odlucila, da cu joj nadomestiti apsolutno sve.
Skrenem pogled ka svom prozoru, i suocim se sa mrakom. I dalje nije svanulo. Pozelim, da nastavim, da spavam. Ali telo mi se opire, kao i oci, tako da odustanem. Padne mi na pamet, da uzmem da proucim nove lekcije, ali i od toga ubrzo dignem ruke. Zatim mi se javi glasic u glavi, koji mi predlozi, da se prosetam. Da razbistrim jos malo svoje misli, pre nego sto se baka probudi. Nasmejem se samoj sebi, jer ne mogu da verujem, da cu to i da ucinim.
Polako se otkrijem, i uspravim se u sedeci polozaj. Podignem ruke u vazduh, kako bih se rastegla. Potom ispruzim svoje noge ispred sebe, da ih razdrmam. Ostanem tako da sedim jos par sekundi, pa se na kraju nateram da ustanem. Zgrabim telefon, da proverim koliko ima sati. Zastenjem od muke, kad uvidim, da je tek pola sest ujutru. Definitivno nisam normalna.
Vratim telefon na stocic, te se uputim ka toaletu. S obzirom da je sobu progutala tama, jedva napipam prekidac. Malo jace lupim o njega, kad ga pronadjem. Svetlo me ubode u oci, pa ih na tren sklopim, i protrljam, kako bi se navikle. Stanem ispred ogledala, i odmahnem glavom, nezadovoljna osobom, koju vidim ispred sebe. Mnogo se promenila za tako kratko vreme. Mnogo je sebe povredila. A i dosta se umorila. Modri krugovi ispod njenih ociju su cist dokaz. Kao i beo krec na njenom licu. Ni trunke zivota nema na njoj. Ali ipak uspem nekako da joj izmamim osmeh na lice. Sve ce biti u redu. Mora da bude.

Otvorim komodu pored ogledala i izvadim jednu gumicu. Podignem kosu u neurednu pundju, pa se sagnem kako bih se umila. Strecnem se, zbog dodira hladne vode s mojom kozom. No, vrlo brzo joj se prilagodi. Dohvatim peskir, okacen sa strane, pa se lepo obrisem. Nakon toga, operem i zube. Spustim ruke na kukove, razmisljajuci da li da nanesem malo sminke.
Ali setim se, da je pola sest ujutru, i da sigurno niko ziv nije budan u ovo doba. Niko me nece ni videti.
Zaputim se nazad ka svojoj sobi, kako bih se bar presvukla. To moram. Otvorim orman, koji sam sinoc napunila svojim stvarima. Bilo mi je potrebno nesto, da skrenem misli. Citavih sat vremena sam slagala odecu, da ne bih razmisljala o Lukasu. Ali nije mi pomoglo, onoliko koliko sam mislila. Jednostavno moram da se pomirim sa cinjenicom, da je taj decko svuda oko mene. Sta god da radim, tu je. Neizbezan je. Pitam se, da li je tako i kod njega.
Prodrmam glavu, kako bih izbacila te gluposti.
Popnem se na prste da dohvatim sivu trenerku, kao i duks, koji ide uz nju. Duks je malo kraci, ali donji deo je dubok, tako da se nista ni ne vidi. Bacim to na krevet, pa skinem i crnu jaknu s ofingera. Carape odmah navucem, pa zatvorim orman. Zamenim i ostatak odece, sa pidzamom. Pogledam svoj telefon na komodi, premisljajuci se, da li da ga ponesem. Ali onda pomislim kako ce mozda baka ranije da se probudi, pa ce me zvati, da proveri gde sam. Za svaki slucaj, bolje je da ga uzmem. Dosepam se do njega, te ga strpam u dzep od jakne. Zatim na prstima krenem prema vratima. Lagano ih otvorim, nadajuci se da nece da me odaju. Brzo izadjem, i odlucim da ih ostavim otvorena. Ne zelim da rizikujem. Sidjem niz stepenice, bez ikakvih posledica, ili zvukova. Izvucem svoje patike iz cipelarnika i brzinski ih obujem. Otkljucam ulazna vrata, i napokon padnem jesenjem vazduhu u narucje. Cim osetim koliko je zapravo ledeno, zakopcam jaknu do grla. Gurnem ruke u dzepove, i polagano krenem, ne znam ni ja sama gde. Nisam ni razmisljala gde bih mogla da odem. Kao po obicaju, krenem stranom gde je Jejl. Mozda usput shvatim, gde zelim da idem.
Nema nikoga na ulicama. Sve je zatvoreno. Nijedan auto ne prolazi. Nema buke, nema bucne dece. Niko nigde ne zuri. Potpuna tisina. Jedino se cuju moji koraci, ispraceni blagim povetarcem. Noge mi se same od sebe ukopaju, kada dodjem do Jejl-a. Ali znam, da Jejl nije razlog toga, vec mesto preko puta. Mesto, gde se sve izokrenulo. Ko zna koliko ljudi u toku svog zivota pomisli, kako bi voleli, da se neke stvari nisu dogodile. Ili su pozeleli da su mogli nesto da promene. Ne i ja.
Nista ne bih menjala. Koliko god, da me boli. Koliko god, da patim. Vredno je. Bas na tom mestu, ponovo sam se upoznala sa starom Valerijom. Njen glas, njen pogled, njen smeh, njeno ponasanje. U toku samo jednog razgovora sa potpunim neznancem, shvatila sam, koliko mi je nedostajala. I dan danas, ne znam kako je uspeo da je vrati za tako kratak vremenski period, a ljudi, koje duze poznajem, nisu. Verovatno mi nikada ni nece biti jasno. Ali drago mi je, da je to bio on. Ne bih pozelela, da je bilo ko drugi.
Bacim pogled na ulicu, koja vodi, vec znam kuda. Mozda nije pametno, da idem sada na plazu, niti da prodjem pored njegove kuce, ali stopala su uveliko presla ulicu. Ne mogu da stanem. Svaki put pobegnem od ovog mesta, i ponovo mu se vratim.
Skrenem pogled ka njegovoj kuci, u nadi, da cu ugledati bar neko upaljeno svetlo. Ali nazalost, nema ga. Logicno Valerija. Decko spava. Umoran je od svega sto mu se desilo.
Ali tako je to s nadanjem, i kada te jednom uveri, da gresis, navedete, da verujes, da ce sledeci put biti drugacije.
Uronim noge u pesak, i osetim kako je vetar prilicno jaci ovde. Zmirkam, dok hodam prema vodi. Drustvo mi pravi Mesec. Podignem glavu, i osmehom ga pozdravim. Vidim da se sprema za odlazak. Vreme mu je. Cak i da ga zamolim, da ostane, ne moze. Cak i da pokusam da ga zadrzim, otici ce. Bas kao i Lukas.
Zagrizem usnu, kad shvatim, da sve sto postoji na ovom svetu, poredim s njim. Pocinjem samu sebe da nerviram.
Zastanem na par koraka od vode. Njise se u ritmu vetra. I ona je nemirna, bas kao i ja. Ni njoj neko ne dozvoljava da mirno spava.