Zadržati te

~86~

Cini mi se, da je Sajmon nesto rekao, ali ne mogu, da razaznam ciji je glas. Zvuci mi suvise daleko. Vil je spustio limunadu, ispred mene, i promrljao nesto, ali nisam registrovala sta tacno. Previse sam zauzeta, gledanjem u decka, koji je trebalo, da bude samo simpaticna prica iz proslosti. Trebalo je, da pokusavam sto duze, da ga izbegavam. Da zaobilazim mesta, na koja smo ranije isli. Da ga ne spominjem. Da ne mislim na njega cesto. U mojoj glavi, sve sam perfektno isplanirala.

Ali u stvarnosti, stvari su drugacije. Narocito sada, kada stoji, glavom i bradom predamnom. U njegovim ocima, vidim da je prilicno zaprepascen. Iako je cuo moj glas, i znao, da sam sa Sajmonom. Mozda samo nije ocekivao, da smo u kaficu, Sajmonovog i njegovog druga. Niti ja nisam ocekivala, da cu ga bas ovde, sresti. Da me je neko pitao pre pet meseci, verovatno bih rekla, kako ne ocekujem uopste vise da ga bilo gde sretnem. Kamo srece, da je tako i ostalo.

Ne bih se sada tresla kao jebeni prut. Ne bih cepala meso iz unutrasnjosti usana. Ne bih osecala, ovoliku kolicinu ceznje, da mu potrcim u zagrljaj. Ne bih slusala svoje srce, kako me preklinje, da ga dodirnem. Da mu pridjem, i sapnem sve ono sto potiskujem duboko u sebi. I cega se i dan danas plasim, da mu priznam naglas. Ne zasluzuje ni da zna, koliko je traga u meni ostavio. Zapecatio me je za ceo zivot. A ipak, stoji predamnom, neprepoznatljivog izgleda. Njegova crna kosa, kraca je. Njegovo lice, zgodnije je. Njegov pogled, zavodljiviji je. Nekako, sve se kod njega prolepsalo. Ne znam kako, ali ne mogu da lazem sebe. Jedino sto je ostalo isto, je njegov stajling. Sav u crnom. Ta boja se najbolje uklapa s njegovim ocima.

Sve vreme, dok ga gledam, pitam se, sta mu je trenutno u glavi. Da li je i on uplasen, i srecan, sto sam tu? Da li mu je drago, sto me vidi posle toliko vremena? Da li sam mu nedostajala, koliko i on meni? Da li se i dalje seca svega?

Apsolutno me sve to zanima. Volela bih, da to mogu i da cujem od njega. Ali znam, da se to nece dogoditi. Niti treba tome da se nadam. Povredicu samu sebe, svojim ocekivanjima.

,,Valerija..."

Moje ime sklizne s njegovih usana, tako zanosno. Podigne mi se svaka dlaka na glavi. Malkice mi se i srce slomi, jer me nije oslovio po nadimku.

,,Poznajete se?" Vil upita oboje.

Cas gleda u Lukasa, cas u mene. Kraickom oka, uhvatim Sajmona, kako prizeljkuje, da me nekako izvuce iz ove neugodne situacije. Pogled mu je fiksiran na mene. Skoro, pa mogu, da cujem njegove misli, koje mi govore, da nije znao, da ce doci do ovoga.

Ni Lukas, a ni ja, ne izgovorimo nijednu rec. Nastavimo da buljimo jedno u drugo.

,,Tako nekako." uplete se Sajmon.

Progutam kamen, koji mi iritira grlo. Ne pusta me, da kazem nesto. Da pokusam, da spasim samu sebe, ove torture.

,,Ne mogu, da verujem Lukase, da si sve vreme poznavao ovakvu devojku, a da mi se nisi pohvalio. Strasno." kaze Vil, prilicno ozareno.

Lukasa, kao da njegove reci trgnu, pa napokon odvoji oci s mojih, i fokusira se na Vila. Osetim blago olaksanje, a istovremeno, zbunim se, kada shvatim, sta je Vil izjavio. Pogotovo se zapanjim, kada prepoznam bes na Lukasovom licu.

,,Od kad to tebe zanimaju brinete?" upita ga Lukas.

Jedva primetan osmeh zaigra na mojim usnama, kada posle godinu dana, ponovo cujem njegov predivan glas. Cini mi se, da je jos dublji. Mozda samo umisljam.

,,Od kada sam upoznao Valeriju." odgovori mu Vil, i dalje veseo.

Izgleda, da njegovo raspolozenje, nije nimalo zarazno. Niti je Lukasu zanimljivo, a ni Sajmonu. Bogami, ni meni. Obrazi mi se zarumene, zbog ovoga sto je upravo rekao.