Zadržati te

~91~

Na zvuk njegovog glasa, telo mi se refleksno odazove. Susretnem se sa tamnim ocima, i tim ocaravajucim licem. Srce mi se, kao i uvek, uzbudi, a ruke zadrhte.
Opet mi je previse blizu. Sagnuo se kako bi bio u istoj ravni s mojim licem. Proucava mi svaki pokret. Oci mu padnu na moj vrat, cim progutam knedlu. Onda me ponovo pogleda direktno u oci, i nezno se osmehne. Zna. Poznaje me vrlo dobro. Vidi, da sam uznemirena, jer je tu. I da sam iznenadjenja, jer ga nisam ocekivala. Uostalom, ne bih ni dosla, da sam znala, da je ovde. Ali posto mi je Sajmon rekao, da ga nece biti neko vreme, opustila sam se.
Zato mi nije jasno odakle se odjednom stvorio.

Krenem da mu odgovorim na pitanje, koje me je vratilo godinu unazad, kad sam ga prvi put cula.
No, Lukas podigne kaziprst, dajuci mi doznanja da ne govorim nista.

,,Pusti me, da pogadjam. Gledas Jejl, zar ne?" upita, ponosan na sebe.

Ali oboje znamo, da taj odgovor, pripada meni. Ne znam zasto me uopste podseca na taj dan. Samo mi narusava raspolozenje. A dovoljno mi ga je narusio juce.

,,E pa da ti kazem nesto..."

Prekinem ga, i unesem mu se u facu.

,,Nema niceg zanimljivog tamo, jel tako?" otresito pitam.

Nasmeje mi se, glasnije nego sto sam ocekivala, te se odmakne od mene. Iskoristim priliku, da udahnem vazduh, koji mi njegovo prisustvo svaki put oduzme.

,,Ali si na kraju uspela da ga upises." odgovori, i dalje nasmejan.

Klimnem glavom.

,,Rekla sam, da necu da odustanem." kazem odvazno.

,,Jesi. Stvarno jesi." odgovori zaneseno.

Namrstim se, posmatrajuci kako postaje ozbiljan. Deluje kao da ga je nesto u momentu zbunilo, i poremetilo. Valerija, kakva sam bila pre godinu dana, pitala bi ga sta nije u redu. Ali ova, samo odluci da precuti, pa mu okrene ledja. Obuhvatim svoju solju rukama, i zabijem nos, u taj predivan late.

,,Sta radis ovde?" pita, taman kad sam pomislila, da je otisao.

Ipak, kada skrenem pogled, eto njega, sedi na stolici pored mene. Ne secam se, da sam mu dozvolila, da mi pravi drustvo. Bezveze cemo se ponovo posvadjati. A nije mi do toga nimalo. Samo zelim, da uzivam u svojoj kafi, i da na trenutak, zaboravim, sve ono sto me je nekada cinilo srecnom.

,,Pila mi se kafa." slegnem ramenima.

On prodje rukom kroz kosu, a ja to pomno ispratim. Na sekund mi se ucini kao da gledam neki usporen snimak. Nacin na koji je dotakao prstima, i istovremeno presao jezikom preko donje usne. Balavim nad njim, i zbog toga se samoj sebi gadim. Zasto nije jednostavno poruzneo, ili propao?

Bilo sta. Ali ne, on je odlucio, da se prolepsa. Namerno mi tera inat. Skot.

,,Ima bezbroj kafica u gradu. Bas si ovde htela, da je pijes?" upita, znacajno me gledajuci.

,,Stvarno mislis, da sam dosla, samo zbog tebe? Ne pridaj sebi toliko znacaja." odgovorim, pa ponovo pogledam u polu ispijenu kafu.

Ne bih, da shvati, da sam upravo slagala. Naravno, da sam dosla zbog njega. Pa, delimicno. Dosla sam zbog secanja, koja ovde imam. Zelela sam, da se prisetim, kada sam bila znatno srecnija, nego sada. Da se prisetim dana kada sam verovala, da ce Lukas jednog dana da bude stvarno moj, i da cemo biti nenormalno srecni.

A sada, sedimo ovde, i razmisljam o tome, kako sam bila naivna. Tad sam jos verovala u bajke. Mozda svaka ima srecan kraj, ali ova, nije imala ni srecan pocetak.

,,Mozemo li, da popricamo kao ljudi? Bez svadja."

Odmahnem glavom, pa ga presecem pogledom.

,,Nemamo vise o cemu. Zasto me samo ne pustis, da zivim svoj zivot?" pitam, braneci sebi, da cuje moj umor.