Zadržati te

~76~

Olivija nije lagala. Ni kada je rekla, da treba nesto da pojedem, a ni kad je rekla, da ce mi se svideti. Pojela sam sendvic u dva zalogaja. Ne znam sta je stavio unutra, ali je odlicnog ukusa. Mogla bih da pojedem jos tonu ovakvih. No, stomak me vec upozorava, da je namiren.
Predjem salvetom preko usana, za svaki slucaj, te je spustim na tanjir. Popijem gutljaj vode, i skrenem pogled ka Oliviji. U jednoj ruci drzi telefon, dok drugom jede. Ne znam sta ima toliko zanimljivo na telefonu, da joj je potpuno zaokupilo paznju. Ne znam gde je Lukas nestao, ali drago mi je da nije u blizini. Ne zelim ni da se okrenem, kako bih ga pronasla, jer znam da cu da se uznemirim. Sa njegovom devojkom sam u kaficu, gde radi. Pitam se, sta bi se desilo, da sam poslusala sebe, onda, kada sam obecala sebi, jos prvi put, da necu vise ovde krociti. Pretpostavljam, da bih lakse umakla Oliviji. Pronasla bih nacin, da je vise nikada ne sretnem, i tako ne bih ni Lukasa. Nista od ovoga se ne bi dogodilo. Ovaj osecaj krivice, dok me ubija, pored nje. Ova griza savest, koja mi cesto ne dozvoljava da zaspim. A opet, ova ljubav koju osecam prema njemu, mnogo je jaca naspram svega toga. Zaboravim na greske koje pravim, kao i na nepravdu koju nanosim Oliviji.

Puhnem iznervirano. Pogled mi je zakucan za policu sa raznim alkoholnim picima, sve dok ga visoka figura ne blokira. Njegove oci su na meni. A moje, koliko god, da se trudim, da ih negde sklonim, fiksiraju se za njegove.

,,Kako ti se cini?" upita.

Skupim obrve, pitajuci se o cemu prica. Sta, kako mi se cini? Dolazak ovde?
Grozno.

,,Sendvic, Val." uperi prstom u tanjir.

Oh.
Izgleda da ume, da cita i moje misli.

,,Svideo mi se. Hvala." odgovorim.

Ponosno klimne glavom, i na tren pogleda Oliviju, pa ga vrati na mene, i siroko se nasmeje. Rekla bih, da mi je nedostajao taj osmeh. Ali s obzirom, da ga je malo pre udelio Oliviji, upozorim sebe, da se ne zanosim previse.

,,Kako idu pripreme za Jejl?"

Zasto mi postavlja pitanja, na koja uveliko zna odgovor?
Pre samo sat vremena smo bili zajedno. Razgovarali smo o svemu, pa cak i o mojim pripremama za Jejl.

,,Dobro." odgovorim, i prevrnem ocima.

On se na moj postupak uozbilji, te pogne glavu. Kao da sam ga time pogodila. Ne znam samo zasto. Ali ne osecam se lose zbog toga. Ja trpim mnogo gore stvari zbog njega. Moze i on moje bezobrazno ponasanje.

,,Kako ti je tata?" upitam, ono sto me stvarno interesuje.

Lukas se uspravi, i u njegovim ocima uhvatim trunku panike. Klimnem glavom, davajuci mu doznanja, da Oliviji nista nisam spominjala. Niti bih. Ne znam kako je to uopste mogao da pomisli. Nikada ne bih prenela nekome nesto, sto mi kaze u poverenju.

,,Vratio se kuci. Po ceo dan lezi." odgovori, bez ikakvih detalja.

,,Sva sreca." kazem, znajuci, da ce vrlo dobro da razume, zasto sam to rekla.

Ako njegov otac ne moze da ustane iz kreveta, to znaci, da nije u stanju, da zlostavlja Lukasa, ili njegovu majku. Nikome ne bih pozelela nista lose, ali u ovom slucaju, iskreno se nadam, da ce ostati prilepljen za taj krevet doveka.
Zvono odjekne u celom kaficu. Pesma, koju odlicno znam, i koja mi je i omiljena. ,,Certain things", od James-a Arthur-a. Pesma, koju sam postavila za pozive. Izvucem telefon iz dzepa, i nasmejem se, kad procitam ime plavog momka.
Bez oklevanja, povucem zelenu ikonicu.

,,Gde si devojko?" uzvikne razdragano.

,,Nikad ne bi pogodio." odgovorim.

,,Hm, sigurno negde gde je Lukas."

Zagrizem usnu, kako se ne bih naglas nasmejala. Suvise me je dobro upoznao, za tako kratko vreme. Kraickom oka vidim, da Olivija i dalje ne obraca paznju na okolinu. Ali zato, kad pogledam ispred sebe, Lukas je tu. Nepomicno stoji, stegnute vilice, i pomno prati svaki moj pokret.

,,Tako nekako." kazem.

,,Kakva je situacija? Da li je ona tu?" cujem brigu u njegovom glasu.

,,Mhm." promrljam.

,,Sranje. Pa, kako izdrzavas?"

,,Ne znam ni sama." priznam, izbegavajuci da ulazim u srz svojih emocija.

Necu sigurno to da ucinim pred crnim deckom, koji deluje, kao da ce svakog trena, da pobesni. Iskocila mu je vena na celu, koliko se suzdrzava, da ne eksplodira. U njegovim ocima vidim, da umire, da sazna, sa kim razgovaram. Sigurno ga zanima, ko je osoba, koja mi je izazvala osmeh na licu.
Da li uzivam u njegovoj patnji?
Malo.
Da li cu mu olaksati, tako sto cu mu reci, ko je s druge strane slusalice?
Mozda.

,,Pogodi ti gde sam ja sada." ispali odjednom.

,,Hmm, na nasem mestu." odgovorim, pa se iste sekunde uhvatim za glavu.

Upravo sam to izgovorila pred Lukasom. Nesvesno sam rekla tu recenicu pred njim. Skepticno ga pogledam, kad spustim ruku, i suocim se, sa tolikom kolicinom besa, da mi se svaki milimetar koze najezi.
Preterala sam.

,,Upravo tako. Razmisljao sam o onome sto si rekla, da si radila kad si dolazila ovde. Mozda bih mogao i ja da pokusam." izbrblja, dok ja pokusavam, da nekako umirim coveka, koji se pretvorio u zivotinju.

Zadnji put, kada sam ga videla ovakvog, bilo je kad mu je Olivija spomenula Sajmona.
Ou dodjavola. Lukas ni ne zna, da se druzim sa njegovim bratom. Nisam mu spominjala. Sta sada da radim? Kako da se izvucem?

Ne mogu da verujem, da brinem da ga ne povredim, kada sedim ovde, pored njegove devojke, primorana da posmatram, kako joj se smeska, i dodiruje po rukama i obrazima.

,,Sto da ne. Meni je prijalo." odgovorim.

Prijalo bi mi i sada. Da se istresem na papir. Da sva svoja osecanja predam listu papira, i da ih odnese sto dalje iz mene. Dosta mi je. Svega.

,,Ljubavi, sta mislis o tome, da odemo negde zajedno za vikend? Godice nam oboma, da se sklonimo odavde." Olivija konacno odluci da kaze nesto.

Volela bih da je nastavila da cuti, jer je njeno pitanje, izazvalo lomljenje jos jednog delica mog srca. Svaki put osetim u grudima, kad se to desi.
Zadrzim sav vazduh, dok gledam Lukasa s pregrst molbi u ocima. Ne bih podnela da ode s njom. Da bude daleko od mene. Da provede s njom vikend, dok sam ja kuci, potpuno sama. Ne racunam baku.
Ne moze da me ostavi ponovo. Ne moze. Pozvao me je da dodjem, da budem uz njega. Dosla sam. Tu sam, dok se bori sa samim sobom. Ne nameravam, da odem, dok se ne uverim, da je bolje. Zato mi je potrebno, da joj kaze, da ne zeli da ide. Nek izmisli razlog. Boli me uvo. Samo nemoj, da odgovor bude potvrdan. To necu moci da podnesem.
Izgleda, da se i Sajmon ucutao, verovatno, kad je cuo Olivijino pitanje. I sada svo troje, cekamo da cujemo Lukasov odgovor.
On cas gleda u nju, cas u mene. Ne mogu da procitam nista na njegovom licu. Jedino sto primecujem je, taj bes, koji nije uspeo tako dobro da zamaskira.

,,A? Sta kazes? Hajde da idemo. Dugo nismo negde isli. Bice nam prelepo. Hajde Luki."

Luki? Stvarno?
Povraticu.

Kad me Lukas ponovo pogleda, lagano odmahnem glavom, kako Olivija ne bi primetila. Pomerim usne, ne ispustajuci glasa, samo dve reci, koje mislim, da su dovoljne, da ga ubede da ostane.

,,Ne idi".

,,Nemoj ni slucajno, da si pristao Lukas." kaze tiho Sajmon.

Progutam knedlu, onog momenta, kada se Lukasove oci zalepe za Olivijine. Ne skrece ga vise prema meni. Direktno je uperen u nju.
U tren oka, Lukas se siroko nasmeje njegovoj devojci, i preklopi njenu ruku njegovom. Zaustavim pogled na njegovim rukama, boreci se za malo vazduha. Previse su zauzeti zveranju jedno u drugo, da bi primetili, da mi nije dobro.

,,Hoces?" Olivija nastavlja sa njenim dosadnim pitanjima.

Ako nije odmah odgovorio, to znaci, da nece pristati. Zar ne?

Predje palcem preko njene sake, bas kao sto to radi i s mojom. Bez ikakvog upozorenja, oci mi se napune suzama. Uzasno mi je, da prisustvujem ovome. Lagano podignem glavu, u nadi, da gleda i on u mene. Ali dzabe. Ne vidi, koliko me lomi.

,,Reci da neces vec jednom." Sajmon procedi kroz zube.

,,Ne idi." prosapucem sebi u bradu.

,,Idemo, Liv."

Ne. Ne. Ne.Ne. Zasto?
Suza kane iz mog oka pravo na moj kaziprst. Nije me briga. Lako cu smisliti laz za Oliviju. Ali, kako cu vise da lazem svoje srce?