Zadržati te

~33~

*Pogledajte trailer za pricu na pocetku knjige*

Posmatram svoj odraz u ugasenom televizoru. Sedim na kaucu, s bradom naslonjenom na dlanove. Gledam sebe, i neprestano mi se vrti jedno pitanje: ,,Kako si dospela do ovde?".
A onda, tu je bio i odgovor: ,,Ne znam".
Sve vreme mi je Lukas pred ocima. Vidim ga kako me drzi u narucju, a zatim i kako odlazi bez reci. Cinjenica da je otisao kod devojke, razara svaki moj unutrasnji organ. Bio je ovde, kraj mene, ljubio me, i grlio. Potom je otisao kod Olivije. Pomisao na to, da ce, sada nju ljubiti i grliti, stvara mi mucninu. Dozvolila sam sebi da budem nekome druga. Dozvolila sam sebi da se osecam bezvredno. Dozvolila sam sebi samo polovinu njega. Mozda nije cak ni polovina, jer ne znam kako se on oseca. Nista nije rekao.
Ali svakako, ova dva dana sam se zadovoljavala sa mrvicom njegove paznje. Danas sam ga docekala rasirenih ruku, ne razmisljajuci o Oliviji. Nije mi palo na pamet, da kada bude zakoracio izvan moje kuce, opet ce biti njen. Njen je i kada je pored mene. Njen je i dok me ljubi. Njen je i dok me gleda, kao da sam posebna. Njen je.
Da je moj, zar ne bi bio sad ovde? Zar me ne bi drzao za ruku, i popio ovu kafu, koja se ohladila?
Ali nije Valerija. Otisao je kod nje. Uvek ce ici kod nje. Zato moras da prekines s ovim. Moras da se zaustavis, pre nego sto odes predaleko.

Otvaranje ulaznih vrata, me je trglo iz tornada svojih misli.

,,Stigla sam!" baka povice, a ja se osamarim blago, kako bih se sabrala.

Ne sme da me zatekne bezivotnu. Njena radoznalost bi samo probudila bes u meni. A to se ne bi dobro zavrsilo, ni po mene, a ni po nju.

,,U dnevnoj sam bako." odgovorim joj, cekajuci da dodje.

Nije joj dugo trebalo.

,,Zdravo mila." pozdravi me s osmehom.

,,Zdravo bako." uzvratim na isti nacin.

Ako do sada nisi bila dobra u laganju Valerija, od sad je neophodno da budes.
Baka pridje do kauca, pa sedne pored mene. Iz nje izvire neka neobicna radost. Juce smo imale, ne tako strasnu, prepirku. Mislila sam da ce je i dalje drzati. Ali ocigledno je da sam pogresila.
Lebdi od srece. Ne verujem da je to samo zbog Elene.

,,Kako si? Jela si?" pita sve odjednom.

Skamenim se na prvo pitanje, a usta mi se napola otvore. Trazim ispravan odgovor, ali mi ne ide. Gubim se. Ne znam sta da joj kazem. Kidam se na komade iznutra, a treba da joj kazem da sam dobro, da je sve u redu. 

,,Nisam jela. Nisam bila gladna." odgovorim na drugo.

Lakne mi kad uvidim da nije ni primetila, da sam ignorisala prvo. Nastavila je da se smeska, ocigledno uzbudjena zbog necega. Cak joj nije zasmetalo ni sto nisam jela. To me je, zapravo, najvise i zacudilo od svega. Baka je, od kada sam izasla iz depresije, brinula o mojoj ishrani. Kad god bih dosla, stalno bi vreme provodila u kuhinji, spremajuci raznovrsna jela. Ranije sam mnogo vise jela. Od kada sam upoznala stranca, ni hrana me ne privlaci. 

,,Imam nesto da ti ispricam." kaze, pa mi uzme ruke.

,,Slusam." naculjim usi, psihicki se pripremajuci na ono sto ce reci.

,,Oliviji si se bas dopala." zakasljem se istog momenta kad mi slova dopru do mozga.

Nekontrolisano kasljem, nadajuci se da nije istina ovo sto je upravo izaslo iz njenih usta. Nadam se da sam umislila, jer ako je istina, onda je sve ovo samo neka neslana sala. Nije stvarnost. Nemoguce je da se ovo meni dogadja. 

,,Dobro je." baka me udari par puta po ledjima, pa joj pokazem rukom da prestane.

,,Pre nego sto je otisla negde, dala mi je njen broj da ti dam. Volela bi da se bolje upoznate. Zar to nije divno?" kaze zaneseno.