Zadržati te

~92~

Osecam se kao, da mi se sva krv slila u pete. Potpuno prebledela, posmatram coveka ispred sebe. Nadam se, da sam ga pogresno shvatila. Iskreno se nadam, da nije rekao ono sto mislim da jeste. Takodje se pitam, i odakle mu prava, da mi postavlja ultimatum. Odakle mu prava, da se i dalje poigrava sa mojim emocijama?

,,Hajde, odgovori mu." kaze, pokazivajuci ocima na telefon, u mojim rukama.

,,Kako te nije sramota?" upitam.

,,Ne vidim u cemu je problem, Valerija. Dao sam ti sansu, da me se otarasis. Zasto je ne iskoristis?"

U pravu je. Proklet bio, u pravu je za sve sto govori. Zamolila sam ga, da me ostavi na miru. Da me pusti da zivim svoj zivot. I trebalo bi, da olako prihvatim Vilovu ponudu. Da to ucinim bez ovolikog premisljanja. Nisam cak ni ljuta na Lukasa zbog njegovog zahteva. Ljuta sam na sebe, jer nemam snage, da ga ispunim. Ma sta pricam, besna sam.

A istresam se na njega, ni krivog ni duznog. Samo uradi to Valerija. Samo pristani na tu jebenu kafu. Tako ces okoncati nesto, sto nikada nije smelo ni da se dogodi.

,,Valerija, dobro si?"

,,Ja..."

Sta tacno da kazem?

Da naglas priznam kako ne mogu to da uradim. Da mu kazem, kako je pobedio, i da ni mene nije proslo. Nema sanse. Pre cu da crknem, nego to da izgovorim.

Zato na brzinu gurnem telefon u dzep, i uzmem svoju jaknu. Izvadim pare iz pregradice unutar jakne, spustim pored kafe, te bez ijedne reci, poletim ka vratima. Ne zelim vise ni sekund, da ga pustim, da se nasladjuje mojom slaboscu. Pre nego sto i stignem da smislim gde cu, skrenem desno. Hodam toliko brzo, da mi malo fali, da potrcim. Ne osvrcem se za sobom. Samo zelim da se izvristim. Da izbacim sve ovo sto me izjeda iznutra. Onu nemoc, koju sam osetila, dok je Lukas cekao, da odgovorim Vilijamu.

Nisam mogla to da uradim. Jebeno nisam mogla to da uradim. I mrzim sebe zbog toga. Jedna poruka, bila je dovoljna, da doveka izbacim Lukasa iz zivota. Samo jedna poruka. Mislila sam, da je to sve sto zelim. Da ce mi tako biti znatno bolje. Sve do malo pre. Sve dok nije zapravo doslo do tog trenutka.

Miris vode mi se usunja u nozdrve, dok koracam ka obali. Zavucem ruke u dzepove od jakne, gledajuci kako se lagano gasi dan. Skrenem pogled ka mestu, gde sam bila najsrecnija. Svetionik. Svetlo je upaljeno, kao i uvek. Sigurna sam, da je i onaj covek tamo. Cak mi je i on nedostajao, iako sam ga videla svega dva puta. Nedostajalo mi je ovo mesto. Pesak, koji mi je svaki put pravio probleme. Nedostajalo mi je Lukasovo i moje jurcanje po plazi, kao da nam je pet godina. Nema potrebe, da lazem sebe, i zakopavam sve uspomene, koje imam od ovog mesta. Mogu slobodno, da im se prepustim, jer se vise nikada nece ponoviti.

Iako sam Lukasu donekle dala odgovor, na njegovu ucenu, drzim se svog ponosa. Ne postoji nista sto moze, da uradi, da ga srusi. Aposlutno nista.

Mobilni mi zavibrira u dzepu, pa ga polako izvucem. Pomislim da je Sajmon, no na ekranu mi svetluca zensko ime. I to, moje omiljeno zensko ime.

,,Ejms." kazem vedro.

,,Val, kako si?"

Buljim u prazno nebo, saosecajuci se s njim. Ne osecam vise nista unutar sebe. Ne mogu da se prepoznam. Pre godinu dana osecala sam svaku mogucu emociju istovremeno, a sada je svaka iz mene izasla. Pobegle su od mene, onog dana, kada sam pobegla od Lukasa. Na kratko su se vratile, kada sam ga ugledala u onom kaficu juce, ali opet su me ostavile, cim sam mu ledja okrenula, i otrcala kuci.

Koliko god mi je mrsko to da priznam sebi, prazna sam bez Lukasa.

,,Videla sam ga." prevalim te tri reci preko jezika.

Moram bar njoj da kazem. Ne mogu da zadrzavam za sebe. Puci cu.

Njen dug izdah, natera me da zatvorim oci, pripremajuci se za ono sto ce mi reci.

,,Srela bi ga svakako. Bilo je pitanje dana." odgovori smirenije, no sto sam ocekivala.

Otvorim oci, pa klimnem glavom, iako znam da ne moze da me vidi.

,,Samo sam se nadala, da ce se desiti, kad budem spremna."

,,Val, taj momak ti se desio, kad si se najmanje nadala."

Protiv svoje volje, nasmejem se sebi u bradu.

,,Da, u pravu si. Ne znam sto sam mislila, da ce ovaj put, da bude drugacije." odgovorim.

,,Kako je proslo?" upita pazljivo.

Puhnem u slusalicu, na sta se Ejms uspanici.

,,Trazio mi je, da mu verujem. Rekao je, da nece da odustane od mene. I ja sam samo..."

,,Pobegla." moja drugarica me nadopuni.

,,Upravo tako. Sta sam drugo mogla?" pitam, znajuci odgovor unapred.

,,Od kada znam za vas dvoje, ti konstantno bezis od njega. Ne dopustas mu da ti kaze kako se oseca. Mozda nije onako, kako mi mislimo." kaze, i iznenadi me.

Prvi put cujem Ejms, da na ovakav nacin govori o Lukasu. Ovih godinu dana provela sam, slusajuci je kako ga kritikuje, i ponekad opsuje. Ni u jednom momentu nista lepo za njega nije izgovorila, sem mozda, da sam joj se svidjala, kakva sam bila, dok sam bila s njim. Ali brzo se prepravila, kad sam je upozorila, da ne prica tako.

Ovo je prvi put, da cujem nesto pozitivno iz njenih usta, vezano za njega. Zatekla me je.

,,Ne vidim sta bi mogao vise da mi kaze. Sve je rekao njegovim ponasanjem." odgovorim.

Malo me je poljuljala ovim recima. Jedina osoba, pored mog brata, koja moze da utice na mene, je Ejmi. Njene reci su me vratile i na razgovor, koji sam vodila sa Sajmonom. Secam se, da mi je spominjao, kako postoji veliki razlog, zbog kog Lukas ne moze, da ostavi Oliviju. Ali nikada se nisam dovoljno zainteresovala za to, da bih dublje zavirila u srz cele te price. Uvek sam verovala, da je to rekao, samo da bi zastitio Lukasa. Zato se nikada nisam ni obazirala na taj razgovor.

Medjutim, sada kada je Ejmi ovo rekla, ne mogu, a da se ozbiljno ne zapitam, koji je razlog u pitanju?

,,Ejms, postoji nesto. Sajmon mi je nesto rekao jednom." prekinem je, u nekom njenom monologu, koji nisam ni slusala.

,,Sta?" pita radoznalo.

,,Rekao mi je, da postoji neki razlog, zbog kog Lukas ne mozes da ostavi Oliviju. Da je to jedina prepreka izmedju nas dvoje." ukratko joj pojasnim.

Ne mogu ni sama, da se prisetim svega sto mi je rekao. Ali znam da je otprilike bilo tako.

,,Da li ti je rekao o cemu se radi?"

,,Ne. Mislim da je rekao, da to samo Lukas moze, da mi kaze."

,,Pitaj Lukasa onda, Val. Moras da saznas. Sta ako je nesto lose?" odgovori, i ubaci mi veliki crv sumnje.

Do ovog trenutka, nisam ni razmisljala o tome. Sklonila sam sve to sa strane, i fokusirala se na beg od stranca.

Ali sta ako je Ejms u pravu? Sta ako je nesto lose u pitanju, a ja sam sve vreme izbegavala, da mu pomognem?

Krivila bih sebe do kraja zivota. Zato moram da saznam. Zasluzujem da znam, zbog cega je sprecen da bude sa mnom. Ako je to jedini razlog, koji ga odvaja od mene, zelim, da konacno saznam istinu. Kakva god bila, i dokle god me odvela, moram da je saznam.

,,Otkricu istinu, Ejms. Nemam vise sta da izgubim."