Zadržati te

~73~

Ne kazem nista. Ne izustim apsolutno nista. Ni ne disem. Pustam da njegove reci oblecu oko nas, dok svaku posebno lepim za svoje srce. Zelim da ih nikada ne zaboravim. Zelim da, bez obzira na sve sto se dalje desi medju nama, ostanu zauvek tamo gde i pripadaju. Cak i ako ostanem bez njega, uvek cu znati, da je bas u ovom trenutku, bio najvoljeniji covek na svetu. Ne postoje reci, kojima bih opisala ono sto se dogadja u meni. Suze i dalje teku niz moje obraze, dok ih pesak pod mojim nogama, guta. Oci su mi zatvorene. Usne su mi napola otvorene. Ne znam da li bih se pre nasmejala, ili glasno zajecala. Sva osecanja su mi izmesana. Na ledjima osecam otkucaje njegovog srca. Njegov dah i dalje klizi po mom vratu. I dalje mu je nos zagnjuren u moju kosu. Njegova ruka miluje moju, a drugom putuje po mom struku. Stojimo na sred plaze, pripijeni jedno uz drugo. Plasim se, da otvorim oci. Plasim se, da ce sve ovo da nestane. Da cu se probuditi u svom krevetu, i gorko zaplakati, kada shvatim, da je sve ovo plod moje maste.

,,Val?"

Najezim se od glave do pete, kada mi usnama okrzne uvo. Da li je legalno, da neko ovako utice na nekoga?

,,Potrebna si mi mnogo. Ja..."

Lukas me odjednom okrene prema sebi. Spotaknem se, pa padnem na njegove grudi. On se nasmeje, onako kako volim. Onaj njegov osmeh, kom ne mogu da odolim.

,,Smotana devojko." kaze, a ja mu uzvratim osmeh.

Obuhvati me rukama oko struka, i drzi me u mestu. Ne mogu da se maknem. Niti zelim. Mogla bih doveka da ostanem ovako, u njegovim rukama. Ne poznajem lepse i sigurnije mesto.
Jednu ruku podigne u visini mog lica, pa mi zakaci pramen, koji je izgleda ispao iz pundje.

,,Koliko si lepa."

Zagrizem donju usnu, trudeci se da sprecim zadovoljan osmeh. Koliko god zelela, da mu pokazem kako deluje na mene, ipak me mozak upozorava, da to nije bas pametno.
Mada, po Lukasovom izrazu lica, rekla bih, da vec zna sve. Oci me odaju. I ovo srce, koje nema nameru da se utisa.

,,Sebican sam mnogo, Val." kaze, s dozom tuge u glasu.

Volela bih, da mogu, da je se resim. Ili da mu kazem, da je sve ovo u redu. Mogla bih da ga mu kazem kako cu da ga cekam.
Ali oboje znamo, da je u pravu. Sebican je. Neodlucan je. Ne ume da se nosi sa emocijama, i na taj nacin me povredjuje. A opet, i ja sam kriva. Ne mogu da prekinem ovo. Ne mogu da ga ostavim na miru. Ne mogu da ga izbacim iz svog zivota. Ne mogu da prestanem da povredjujem devojku, za koju se ispostavilo, da je previse dobra, i naivna.
Tako da, smatram, da sam i ja sebicna, koliko i on.

,,Nisi jedini." prenesem naglas svoje misli.

,,Sta cemo da radimo? Ne mogu da te pustim, izgubljena devojko. Ne mogu, kada znam koliko te..." opet zastane, a meni dusa ustreperi, kada shvatim, kako glasi nastavak recenice.

Nemoj da stajes. Nemoj da se ustrucavas. Reci Lukas. Reci to sto si hteo.
Moj unutrasnji glas, urla na njega. Sigurna sam, da mi se u ocima vidi, koliko sam nestrpljiva, da cujem ostatak.

,,Volim, Valerija Davis."

Ovo se ne desava. Lukas nije upravo rekao da me voli. Moj stranac, nije upravo priznao, ono sto sam vec duze vreme zelela.
Zvuci mi nerealno.

,,Ponovi, molim te." zamolim ga besramno.

Siroko mi se nasmeje, polozi dlanove na moje obraze, te prisloni nos na moj. Sklopim kapke, zbog tog milog dodira. Osecam njegove oci na sebi. Znam da me posmatra sa osmehom, i koliko god da hocu, da i ja njega gledam, vise mi prija, da drzim oci zatvorene, dok ponovo izgovara te dve reci. Tako cu znati, da ne sanjam. Da je sve ovo stvarnost.

,,Volim te, izgubljena devojko. Toliko da me boli."

Ovog puta ne suzdrzavam se, da pokazem zadovoljstvo. Usne mi se izviju u sirok osmeh. Gomila suza me nateraju, da otvorim oci. Nekoliko kapljica kane izmedju nas, a neke Lukas uhvati palcevima. Smejem se i placem, poput ludace. Ali i jesam poludela. Poludela sam, od prvog dana, kada sam ga upoznala.
Samo sto, ne mogu da verujem dokle je to ludilo stiglo. Dokle smo nas dvoje stigli.
Gledam u najlepse oci na ovom svetu, koje zeljno iscekuju, da im odgovorim. Nikada nikome nisam izgovorila te dve reci. Jedino svojoj porodici. Ili Ejmi.
Nijedan drugi muskarac nije cuo to od mene. A nije ni zasluzio. Nijedan sem Lukasa.
Mislim da je dosta, da ih zadrzavam u sebi. Ili da ih vristim izmedju svoja cetiri zida. Vreme je da ih on licno cuje. A i moje srce, ne moze da sakrije uzbudjenje. Spremno je, da se otarasi najveceg tereta, koje nosi.
Zato se popnem na prste, i nezno prislonim svoje usne na njegove. Toliko nezno, da ih nisam ni osetila kako treba. Zatim se povucem na milimetar, i dalje zarobljena njegovim rukama.

,,Volim te, strance." ostavim sapat na njegovim usnama.

Udaljim se jos malo od njega, dovoljno da ugledam njegove duge trepavice. Ono sto mi najvise privuce paznju jeste, cinjenica, da su mu trepavice potopljene vodom. Treba mi trenutak, da primetim, da moj stranac place. Lukas doslovno place predamnom, a ja ga zabezeknuto posmatram. Otvorim usne, da ga pitam sta nije u redu, ili sta sam pogresno rekla, ali me spreci, tako sto prilepi usne na moje. Toliko brzo, da ne uspem u sekundi, da se snadjem. Ali kada krene sve brze i pozudnije da me ljubi, uspem da ispratim njegov ritam. Moj stranac me ljubi, kao da me sutra nece biti. Kao da nikada nikoga nije ljubio. Nespretan je, a opet, ljubi me, tako da pozelim, da umrem ovog casa u njegovim rukama. Ljubi me sa toliko emocija, da ne postoje reci, kojima bih ovo opisala. Samo znam, da ne zelim da ikada prestane. Neka me doveka ovako ljubi.
Osetim da mi je nesto kanulo na kapak. Ocigledno je i Lukas osetio, jer se odmakao od mene. U isto vreme podignemo glavu, i susretnemo se sa tamnim oblacima, koji najavljuju kisu. Ocekivala sam, da cu ugledati Sunce, i vedro nebo. Ali umesto toga, nevreme nas srdacno pozdravlja.

,,Pokisnucemo." kazem ono sto mi je prvo palo na pamet.

Iako me nije nimalo briga.
Stranac me odjednom pusti iz narucja, i udalji se od mene nekoliko koraka. Pogledam ga zbunjeno, i pomalo uplaseno. No, on se pokloni, kao neki princ. Nakrivim glavu, prateci situaciju. Ne razumem sta pokusava. Ali definitivno mu je nesto ludo palo na pamet.
Uspravi se, nakon duzeg naklona, te ispruzi ruku ispred sebe. Pogledam njegovu ruku, pa njega.I tako par puta, sa sve osmehom.

,,Da li biste podelili ovu kisu sa mnom, mlada damo?" upita, glasom muskarca, a ponasanjem deteta.

Zabacim glavu unazad, pustajuci iz sebe gromoglasan smeh, propracen grmljavinom.
Zatim ponovo pogledam svog stranca, sa i dalje ispruzenom rukom, i nadom u ocima. Bez ikakvog odgovora, dam mu svoju ruku. Uvek mu je dam. Sve sto imam, njegovo je. Potpuno.
Blago me privuce k sebi, i spusti jedan poljubac na moje celo. Bas u tom momentu, zagrmi toliko jako, da mi zadrhti citavo telo. Ali ga Lukasove ruke stite.
Pustim da me stranac vodi. Verujem da ni on, kao ni ja, ne zna da plese. Zato mu se samo prepustim. Naslonim glavu na njegove grudi, a on ruke na moja ledja. Jos jednom zagrmi, pa se spusti kisa. To jest, pljusak.
Ali nije me briga. Nije mi nimalo stalo. Jedino do cega mi je stalo je osoba, s kojom delim tu kisu. Njisemo se u melodiji, koju kisa proizvodi. A ja sve sto cujem je Lukasovo srce, koje mi sapuce, koliko me voli.
Ne zelim, da se ovo ikada zavrsi.