Zadržati te

~67~

,,Jedan."

Zatekne me nepripremljenu. Njegove reci su mi se zaglavile u mislima, i ne mogu da se skoncentrisem ni na sta drugo. Svet je prestao da postoji. Ljudi. Plaza. Voda. Nebo. Vetar.
Jedino vidim Lukasa ispred sebe. Njegov sarmantan osmeh, rumene obraze, i ten, boje karamele. Njegova crna kosa, i te oci, u kojima uvek sebe pronadjem.

,,Dva. Val, bolje pozuri." nastavi sa odbrojavanjem.

Svestan je sta je uradio, i zasto i dalje stojim u mestu. Namerno me je omeo, da bih izgubila, u ovoj decijoj igri.
Uspem nekako da se iscupam iz zamke, koju mi je postavio, pa krenem da odmicem od njega. Nakrivim glavu, i iskezim mu se. Podignem ruku, pa mu mahnem nekoliko puta. On me samo posmatra, radoznalo cekajuci, sta cu sledece da uradim. Zaustavim se na odgovarajucoj distanci. Lukas otvori usta, da bi izgovorio poslednji broj. Ali ga sustignem, te se zatrcim prema vodi. Trcim koliko me noge nose. Pogledam preko ramena, i ugledam ga, kako me juri. Iako mi je draze da me uhvati, opet osecam nalet adrenalina. Pocnem da vristim, poput malog deteta. Smejem se naglas, i derem istovremeno.
Jurim duz obale, u suprotnom pravcu od svetionika. Nema zive duse. Postojimo samo Lukas i ja. Dva derista.
Noge su mi se izmokrile, jer ni ne pazim gde gazim. Hladne kapljice me zapljuskuju po golim listovima. Osecam kako su mi krajevi trenerke postali vlazni. No, nije me briga.
Rasirim ruke, pustajuci da me vetar usmeri, kuda da odem. Mogu da ga cujem kako mi sapuce, da mi se put svakako zavrsava u Lukasovom zagrljaju. Koliko god da trcim, koliko god daleko da odem, vraticu mu se. Tom strancu, koji uzvikuje moje ime, i pokusava da me prestigne.
Osetim kako mi noge posustaju. Misici mi se polako umaraju. Sumnjam da cu moci jos dugo. Pogledam ponovo iza svojih ledja, i shvatim da smo dosta umakli od svetionika. Zato odlucim, da nekako promenim smer, i vratimo se tamo gde smo i bili. Na brzinu smislim strategiju, i krenem lagano da skrecem levo, tako da me Lukas ne dohvati. Zatim opet skrenem levo, i pre nego sto je uspeo da me se docepa, uspesno postignem ono sto sam htela. Poskocim radosno, i proderem se iz sveg glasa.
Pogledam Lukasa, koji mi je jos blizi. Isplezim mu se, zeleci da ga isprovociram. Medjutim, u tom momentu, nesto mi se zakaci za nogu, i obori me na pesak. Srusim se poput domine.

,,Val!" Lukas povice, i brzinom svetlosti se stvori pored mene.

,,Dobro si?" upita, pa me pazljivo podigne na noge.

Savijem se, i oslonim na kolena. Nisam se nigde udarila, niti ista povredila, tako da sam dobro.
S obzirom da smo oboje zadihani, umesto da mu odgovorim, podignem palac u vis.

,,Smotana devojko." promrlja.

Telo mi se zatrese, zbog smeha. Stvarno pronadje nadimak za sve sto uradim. Ne znam koliko ce ih biti jos, ali znam, da mi je svaki podjednako drag.

,,Dodji, sedi."

Uspravim se, da bih saznala na sta misli. Spazim ga, kako sedi na pesku, sa kolenima pribijenim uz grudi.
Bez pobune ga poslusam. Zauzmem mesto do njega. Za razliku od Lukasa, ja sednem u turski sed.

,,Prijalo mi je." kaze, gledajuci u daljinu.

,,I meni je. Iako prezirem fizicke aktivnosti." odgovorim.

,,Nikada ne bih rekao. Odlicno ti ide."

Presecem ga pogledom, iako mi osmeh poskakuje na usnama. Koristi sarkazam protiv mene. Kao i obicno.

,,Ne mogu bas u svemu da briljiram." kazem, pa nadmeno zamahnem kosom.

,,Tu si u pravu."

Klimnem glavom. Zagledamo se jedno drugom u oci. Svet ponovo utihne. Iskljuci se. Ostali smo samo nas dvoje.
Ovo trcanje, na tih par minuta me je odvratilo od svega loseg. Pogotovo od razloga, zbog kog sam i dosla u ovaj grad. A dosla sam da bih saslusala Lukasa, i pokusala nekako da mu pomognem. Ne znam ni sama sta bi trebalo, da ucinim, da bi mu bilo bolje. Ali tu sam da se potrudim.
Primetim u njegovim zenicama, kako onaj povuceni Lukas izlazi na povrsinu. Mic po mic, i evo ga, sedi pored mene. Uzmem njegovu ruku, i isprepletam je sa svojom. Stegnem je najjace sto mogu, u nameri, da ne odluta. Da ostane priseban, i polako mi preprica, sve sto se dogodilo.

,,Vratio sam se s posla. Njih dvoje su se uveliko svadjali. Bilo mi je cudno, jer do tada, tata nije vrsio nasilje nad mamom. Ja sam mu bio dzak za istresanje."

Lukasov ton je znatno drugaciji od malo pre. Nizi je, i samim tim, i dublji.
Koleba se u sebi. Mucno mu je, da se vraca na taj dan. Ne moze cak ni da me pogleda.
Slobodnu ruku prislonim na njegova ledja. Jedva ga i dodirujem prstima. Deluje mi tako krhko trenutno. Kao da i najmanja stvar moze da ga slomi.

,,Odmah sam se umesao. On, cim me je primetio, poceo je da urla. Siguran sam, da ga je cuo ceo grad to vece. Drao se naizmenicno. Cas na mamu, cas na mene. Psovao nas je. Omalovazavao. Samo sam cutao, kao i uvek. Ali onda..." zastane, da bi udahnuo vazduha.

,,Onda je udario mamu."

Pogleda me krvavim ocima. Krupne suze se guraju, kako bi sto pre potekle niz njegove obraze. A ja sam spremna, da ih docekam.
Osecam Lukasovu bol. Neverovatno. Osecam, da vodi bitku sa samim sobom. Osecam svaki njegov drhtaj, svaku prazninu. Osecam se, kao da sam bila s njim te veceri. Kao da sam prisustvovala toj uzasnoj sceni.

,,Odbranio sam je. Poceo sam da ga udaram. Sve jace i jace. Oborio sam ga na pod. Nisam mogao da se zaustavim, Val. Mama me je molila, da se sklonim. Vikala je, da cu da ga ubijem. A ja, kao da sam od besa ogluveo. Nisam mogao da..."

Ne dovrsi recenicu, jer je briznuo u plac. Jecaj, za jecajem. Zabio je glavu izmedju njegovih butina, i stomaka. Zaronio je prste u kosu, pa poceo da se cupa. Otkinem parce mesa, sa unutrasnjosti obraza, pa naslonim glavu na njegovo rame.
Kvasim njegovu jaknu. Suzdrzavam se, da ne zajecam. Ne bih da jos i o meni brine, u ovakvoj situaciji. Doziveo je mnogo toga s tim covekom. Mnogo ruznih stvari mu je priredio. Mnogo puta ga povredio. Nije bio otac, kakvog Lukas zasluzuje. Nije ga bilo briga za rodjeno dete. Ni da li je zedan, da li je gladan, da li je zdrav, da li ga nesto muci...Otac ga je izdao. Okrenuo mu ledja bezbroj puta.
Zao mi ga je. Zalim ga, jer je bio toliko slep, da nije zeleo, nekoga poput Lukasa. Osobu, koja je izrasla u pravog muskarca. A da pritom, nije imao ocevu ljubav. Izgradio je samog sebe u coveka, kakav je danas. Ponosna sam na njega. Verujem, da je i njegova majka. Iako je nikada nisam ni upoznala.
Ali Lukas nikada nista lose za nju nije rekao. Tako da, pretpostavljam da joj je drago sto ima ovakvog sina.
Ne osudjujem Lukasa. Ne smatram, da je pogresno postupio. Nije ni razmisljao u tom momentu. Sve sto je hteo je, da pomogne mami. I shvatam ga. Svako dete bi to uradilo za majku.
Ne zelim da ga pustim da krivi sebe. Ceo zivot, sebe krivi za nesto. Prvo za Aninu smrt, a onda i za ocevo ponasanje.
A neduzan je u obe price.

Plac najednom prestane. Prestanu da mu se tresu ramena, kao i svaki deo tela. Odlepim celo s njegovog ramena, kako bih se uverila, da je sve u redu. Obrisem tragove suza, dok ih nije primetio. Lukas mi ponovo pruzi pogled na njegovo lice. Ovog puta, slomljeno, potonulo.
Ni na sekund necu da mu ispustim ruku. Potrebna sam mu. Mnogo vise nego sto sam mislila.

,,Nije mi toliko krivo zbog njega, koliko me ubija, sto sam tebe povredio." kaze hrapavim glasom.

Dobro. Ovo je doslo, potpuno neocekivano.

,,Lukas..."

Sta pa planiram da mu odgovorim?
Da mu kazem, da me nije povredio, slagala bih. On je toga svestan. Da ga ucutkam, ne bi bilo lepo s moje strane.
Onda je najbolje za oboje, da sebe ucutkam. Svakako me zanima, sta se jos krije iza njegovog priznanja.

,,Od kada si otisla, imao sam problema sa besom. Nisam mogao da se kontrolisem. Svuda sam trazio krivca. Hteo da se istresem na nekome."

Nasmeje se. Skrene pogled na kratko prema moru, a onda ga, opet vrati na mene.

,,A jedini krivac sam, ja."