Zadržati te

~44~

,,Gde je to? Ne zvuci mi bas bezbedno Val." bakine pridike ne prestaju vec pola sata.

Od kada sam dosla kuci, i saopstila joj vest, koja se ni meni ne svidja, ne posustaje. Ide za mnom i gundja. Cak je dosla i u moju sobu, nakon sto smo rucale. Sada sedi na mom krevetu, dok ja trazim po koferu sta cu da obucem veceras. Ne mogu da kazem da baka nije u pravu, s obzirom da mi je ovo prvi put da izlazim. Nasmejem se pri pomisli na Ejmi. Volela bih da je sada ovde, da joj kazem da idem na zurku. Njen izraz lica bi bio neprocenjiv. 

,,Val, cujes li me? Tebi se obracam."

,,Cujem te bako. Trazim sta cu da obucem." odgovorim joj, i dalje smisljajuci svoju odevnu kombinaciju.

Iako sam joj okrenuta ledjima, sigurna sam da je prevrnula ocima.

,,S kim ides?" upita blago.

,,Sa Sajmonom." odgovorim.

,,Ide li Olivija?"

Zbog tog pitanja zatvorim oci na tren, suzdrzavajuci se da ne kazem nesto pogresno. Uprkos cinjenici da sam promenila misljenje o toj devojci, ne mogu da ignorisem probadanje u grudima, cim je neko spomene.

,,Ne znam bako." kazem stegnute vilice.

Nekako se otarasim Olivijine slike, pa konacno pronadjem nesto sto bi moglo da mi odgovara za veceras. S obzirom da nikada nisam bila na zurci, nisam sigurna da li treba da se obucem elegantno, ili kezualno. Frustrirano puhnem, kritikovajuci sebe sto sam uopste i pristala da idem. Ali kad se setim koliko me je Simon pritiskao, shvatim da nisam ni imala izbora.
S druge strane, u pravu je. Odlazim sutra. Zasto onda ne bih iskoristila priliku, i opustila se jedno vece?
Bez Lukasa, bez Olivije. Bez mojih kobnih osecanja, i razmisljanja, koji nemaju kraja. Bar cu veceras da sklonim sve sa strane, i prepustim se muzici i, mozda, alkoholu. Nikada ga nisam okusila. No, mogla bih veceras da popijem bar jednu casu. Nista mi nece faliti. Tu je Sajmon. Pored njega se ne osecam ugrozeno.

Izvadim belu haljinu, koja nije ni toliko elegantna, a ni lezerna. Zadnji put sam je nosila, kad je bio Ejmin rodjendan. Svidja mi se kako mi stoji. Ima tanke bratele, suzava se u struku, pa se siri od kukova, i pada malo iznad kolena. Sasvim pristojna. Cak sam ponela i crvene sandale, sa otvorenim prstima, koje idu savrseno uz nju.
Ustanem s poda, pa se okrenem ka baki, koja sve vreme cuti, i prati sta radim. Kad joj pokazem haljinu i cipele, nakrivi glavu, pa ih odmeri.

,,Sta mislis o ovome?" upitam je.

,,Nije malo preterano?"

Zagrizem donju usnu, pa joj se nasmejem.

,,Nije bako. Ne brini." kazem.

Prouci ih jos malo, pa me pogleda u oci. Potom predje rukama po butinama, i ustane. Dodje do mene, pa me uhvati za ramena.

,,Vidim da se nesto desava s tobom. Poznajem te Val mnogo bolje nego sto mislis. Ali te ne pritiskam." kaze, ne prekidajuci kontakt s mojim ocima.

Nesto me stegne u stomaku, dok mi se njene reci vrte po glavi. Ne sumnjam da je tako kao sto kaze. Da vidi da nesto nije u redu. Ali isto tako, verovatno zna da ne mogu da joj ispricam. Osudjivala bi me. Sigurna sam u to. Zato je bezbednije ovako, i za nju, a i za mene.

,,Sta god da te je povredilo, i sta god da je razlog tvog odlaska, nije vredno. Nista nije vredno tvog cistog srca, mila. Zapamti to."

Klimnem glavom, pa joj se nezno osmehnem. Posto nemam sta da joj kazem na sve ovo, privucem je u jedan zagrljaj. Ona me pomiluje po ledjima, i nekoliko puta potapse.
Drago mi je da je imam u svom zivotu. Ne znam sta bih radila bez nje. Iako imam svoje roditelje, i Dzona, baka mi je oduvek bila najveca podrska. Uvek me je pazljivo slusala, i savetovala. Verujem da bi znala da me posavetuje i za trenutnu situaciju, ali odlucila sam da je zadrzim za sebe.
Otici cu odavde na neko vreme. Nadam se da ce mi prijati. Da cu uspeti da predjem preko svojih osecanja. Ovo mi je prvi put da se borim s njima, na ovaj nacin. Iskreno se nadam da cu ih pobediti.