Zadržati te

~54~

,,Da li ce nas pustiti?" pitam.

Taksi nas je ostavio ispred kluba, ciji naziv ne mogu ni da procitam. Jedno slovo svetli, drugo i trece ne, cetvrto da, pa sve do sestog nista. Na ulazu stoje dva ogromna coveka, obucena u crno. Prekriveni su tetovazama, i jedva im vidim lice.

,,Opusti se Val. Bili smo ovde sto puta." odgovori mi moj divan stariji brat.

Progutam knedlu, pa ga osinem pogledom. No, on se ne osvrce oko sebe. Koraca samouvereno ka dve gromade, koje je mrak pojeo. Njegova dva druga, koja povrsno poznajem, krenu za njim. Ne zelim da odugovlacim, i da nastavim da  cmizdrim na sred ulice. Zato uhvatim svoju drugaricu za ruku, pa se i mi priblizimo.
Pomislim kako ce cuvari da nam preprece put. Medjutim, desi se sasvim suprotno. Bez ikakvih pitanja, i podpitanja, samo nam otvore vrata.
Stegnem Ejmi ruku, dok polako ulazimo unutra. Vec me zapljuskuje dreka stotinu tinejdzera. Nepoznata melodija mi para bubne opne, dok se probijamo kroz nenormalnu guzvu. Pomesani mirisi mi se uvlace u nozdrve. Razaznajem miris duvana. Potom i alkohola, a onda i znoja. Fuj.
Ujedno osecam i nekolicinu pogleda upucenih direktno meni. Par muskih ociju se zalepilo za moje oci, a neke i za moje izlozene delove tela. Zacujem par uzvika, ali ih zanemarim. Nisam dosla da bih pronasla odlicnu priliku, kao sto moja majka prizeljkuje. Dosla sam da pobegnem od jedne, koja mi je izmakla. Ne postoji nacin da je vratim, a nije ni na meni da to uradim. On je odustao od nas. On je odlucio da nisam dovoljno dobra da bi se za mene borio. On je negativan lik u ovoj prici, ne ja.

Lakse mi je u to da poverujem.

,,Raskomotite se devojke!" povikao je Mark, jedan od Dzonovih prijatelja.

Primetim da je ovo izdvojeni deo, gde ima prostora da se dise. Jedan ugaoni kauc, i stakleni stocic na sredini. Dzo, Mark, i Erik, zauzeli su poveci deo kauca, tako da je za Ejmi i mene ostala sama ivica.
Mada, nisam se bunila. Sve je bolje od guzve. Iako je na samo metar od nas.
Sednem pored Ejmi, i pocnem da analiziram citavo mesto. Zapazim devojke, koje su po meni, suvise ekstravagantno obucene. Neke su prakticno dosle gole. A neke su nalik meni, sasvim korektno obucene. Muski deo je klasicno odeven. Ili nose farmerke i kosulju, ili farmerke i lezernu majicu.
Pokusavam da u svakom od njih pronadjem neku slicnost sa strancem. Sigurna sam da se on ne bi nimalo potrudio oko odece. Obukao bi prvo sto bi pronasao u ormanu. A opet bi izgledao bolje od svakog ovde. Cak, i da ga nisam upoznala u onom kaficu, i da se nalazi negde u ovoj gomili ljudi, verujem da bi moje zenice poletele pravo ka njemu. Izdvaja se od ove mase. Zapravo, izdvaja se od celog sveta. Ali od mog ne. U mom svetu se pronasao, i uklopio tako lako. Ne znam kako mu je to uspelo i dalje. Niti cu ikada i saznati.
Nasmejem se pri pomisli da sazna da sam dosla na ovakvo mesto. Mogu da mu zamislim izraz lica, i kako mi govori da bezim odavde. Da ne pripadam ovde. Zamisljam kako mi pruza ruku, i pita me da odemo do svetionika. A ja ga uhvatim za ruku, i sapnem mu da mi nije vazno gde cemo, sve dok smo jedno pored drugog.

,,Izvoli Val!" Ejmin piskav glas odjekne u mom uvetu, i automatski me vrati u sadasnjost.

Skrenem pogled ka njoj, i spazim u njenoj ruci casu s nekim nepoznatim picem. Pokazem kaziprstom na casu, skupljenih obrva.

,,Sta je to?!"

,,Samo probaj. Svidece ti se!"

Pretpostavljam da ni ona ne zna. Prisetim se sta se desilo poslednjeg puta kada sam okusila alkohol, pa pocnem da se dvoumim da li je dobra ideja popiti bilo sta. Ipak, kada mi Lukasova slika iskoci pred ocima, poriv da je oteram, otkloni sve moje nedoumice. Zgrabim casu iz njene ruke, i ispijem do kraja. Sklopim oci zbog gorcine, koja zapisti u mom zeludcu. Prislonim ruku na grudi, nadajuci se da ce prestati. Cujem usklike, i vrisku oko sebe, ali se trenutno ne obazirem. Vazno mi je da nestane ovaj odvratan ukus.