Zadržati te

~71~

,,Umorna sam, Sajmone. Kako ne shvatas?" upitam, dok bol lagano isparava iz mene.

Plasim se, da cu ostati prazna. Sve sto sam imala, dala sam tom strancu. Svaki deo sebe, pa cak i one, koje sam zakopala jos odavno. Nista mi vise nije ostalo.
A Sajmon trazi od mene nesto, za sta sumnjam da sam sposobna. Ne mogu da se drzim za tanak konopac, koji moze svakog trena da se pokida.

,,Znam Val. Ali potrebna si mu." odgovori.

Vidim da je iskren. Vidim u njegovim ocima, da misli svaku rec, koju kaze. Ali nije mi dovoljno.
Dodjavola, nista mi od ovoga nije dovoljno. Ne mogu da se borim za nesto, to jest nekoga, ko ne zna sta zeli. Zapravo ne zna, da li me zeli kraj sebe. Pritom, vec ima nekoga ko ga stvarno voli.

,,Trazis od mene nesto sto je nemoguce."

Plavi decko se napokon okrene prema meni, pa uzme moje ruke. Predje palcem preko mojih saka, gledajuci me direktno u oci.

,,Samo mi veruj. Hoces li?Samo to trazim od tebe." odgovori mi, unoseci mi se u facu.

Istrgnem ruke iz njegovih, i zakoracim unazad.

,,Zasto si odjednom toliko zabrinut za njega? Zar nisi rekao, da je los?" upitam, pomalo drsko.

Sajmon prodje rukom kroz, neurednu plavu kosu, pa se nasmeje. Deluje kao da se nasmejao samom sebi.

,,Reci mi, imas starijeg brata, zar ne?"

Klimnem glavom zbunjena.

,,Da li ti je i dalje stalo do njega, i kad se posvadjate?" pita, i dalje s osmehom.

Dzo i ja smo retko kada dolazili u situaciju, da se toliko posvadjamo, da ne razgovaramo. Uglavnom bismo resili to na vrlo zreo nacin. Nismo okretali jedno drugom ledja, niti se vodili ponosom. Oduvek postoji postovanje medju nama, kao i bezgranicna ljubav. Zato, ne mogu ni da se setim, da li se nekada desilo da ne progovorimo ni rec jedno s drugim. Verujem da se to nikada nije ni dogodilo.

,,Naravno da jeste. Brat mi je." odgovorim nakon nekoliko sekundi premisljanja.

Sajmon ispruzi ruku ispred mene, i uozbilji se.

,,E pa vidis, i meni je Lukas brat. Brinem za njega, Val."

,,Zasto mu onda ti ne pomognes? Zasto mene teras, da se upustam u to?" pitam, pa prekrstim ruke.

,,Nisi videla mog brata ranije. Bio je nesto drugo. Nesto nerealno. Bio je vedriji, pun zivota. Bio mi je najveci oslonac u zivotu. Voleo je ono sto radi, ljude s kojima provodi vreme. Obozavao je zivot. Ali kada je Ana ubijena..." Sajmon sklopi oci, i proguta knedlu.

Znam koliko mu je tesko da se vraca na taj dan. Ne mogu da zamislim kakve slike mu se vrte u glavi. Ali sada nema nazad. Kad je vec krenuo sa izlaganjem, svestan je da mora i da ga dovrsi.
Nervoza me malkice popusti, pa mu pridjem, i pomilujem po ruci. On otvori oci, te me pogleda zahvalno.

,,Promenio se od te noci. Postao je neka druga osoba. Totalno suprotno od svega sto je bio. Napustio je staro drustvo. Nas dvojica smo se posvadjali. Prestao je da izlazi. Zatvorio se u sebe. Nije neko vreme ni sa Olivijom razgovarao. Trazila je od mene pomoc, ali ja sam bio van sebe. Cak je i ona u jednom momentu digla ruke od njega. Ostao je potpuno sam. Ja sam bar imao prijatelje kraj sebe. A on se borio sam sa sobom. Olivija je patila za njim, i nije dugo izdrzala, pa mu se vratila. Gurao je od sebe, tretirao je kao smece. Stalno je dolazila kod mene, i plakala. Govorio sam joj da je bolje da odustane od njega, ali..."

,,Nije mogla." prosapucem, vise za sebe.

Ali znam da me je i Sajmon cuo. Uhvatim tracak tuge u njegovim ocima, dok trazi pravi odgovor za mene. A oboje znamo, da ne postoji. Ta devojka je zasluzila da bude voljena od strane Lukasa. Mnogo vise nego ja. Svesna sam toga, nakon svega sto mi je Sajmon sada rekao.
Svesna sam i da, Lukas ne zasluzuje nimalo Olivijinu ljubav. Da sam neko, koga ne poznaje, rekla bih, da je los covek. Da nema nimalo empatije. Da je njegovo srce pokvareno. Da nema dusu.
Ali s obzirom, da je u pitanju covek, kog sam zavolela, ne mogu. U mojim ocima, on je sve ono sto bi jedna devojka pozelela da ima. Bez obzira na njegovo ophodjenje prema Oliviji, volim ga. Volim svaki slomljeni deo njega. Cak i one, koje krije od mene. Kamo srece, da nesto moze da promeni moje misljenje o njemu. Kamo srece, da neko moze, da ukalja sliku, koju sam naslikala u svojim mislima, i srcu.
Bilo bi mi mnogo lakse.

,,Onda si ti dosla u grad. I sve se promenilo."

,,Kako?" pitam skupljenih obrva.

Sajmon mi se nasmeje, kao da vec znam objasnjenje, koje stoji iza njegovih reci. Kao da namerno hocu, da cujem sta sledi nakon toga.
Ali zapravo ne shvata, da stvarno nemam pojma o cemu prica.

,,Da li si znala da je Lukas izbegavao, da dolazi na Jejl? Retko kada bi se pojavio. Ocene su mu znatno opadale. Isao bi samo na posao."

Odmahnem glavom nekoliko puta, sokirana ovim sto je upravo rekao. Mislila sam, da Lukas ide svaki dan na fakultet, i da je posvecen maksimalno. Ali onda, kao iz vedra neba, po sred glave, pogodi me jedno secanje, koje mi da doznanja, da je Sajmon u pravu.

Nije toliko interesantan, koliko mislis.

Iznova mi se vrti ta recenica u mislima. Odjekuje u mojim usima.

,,Jednog dana, Nejt je dotrcao do mene. Inace, ranije se i Lukas druzio s njim. Prisao mi je, i ushiceno rekao, da je video Lukasa, i da mu se cak i javio." kaze, pustajuci me da sama povezem sve sto je rekao.

Ali moja zbunjena reakcija mu izrekne sve ono sto moj jezik trenutno ne moze. Nista mi nije jasno.
Pa sta ako se Lukas pojavio na fakultetu? Treba li, da kazem, da mi je drago, sto se setio da ga poseti?

,,Tog istog dana mi je Olivija prisla i rekla kako joj je baka rekla, da je unuka njene drugarice, prethodnog dana dosla u grad."

,,Sajmone, sta hoces da kazes? Nista te ne razumem." odgovorim, dok se strpljenje oprasta od mene.

,,Val, kad ste se Lukas i ti upoznali?" pita kroz osmeh.

Namrstim se, te rasirim ruke.

,,Cim sam dosla u gra..." zaustavim samu sebe.

Ruke mi se odbiju o kukove, i lice mi se opusti, kada konacno shvatim poentu svega ovoga. Ovog razgovora. Sajmon primeti, da sam dosla do zakljucka, pa pocne da mi tapse.

,,Ali zasto bi to uradio zbog devojke, koju je tek upoznao? Nije mi cak rekao ni ime. Nema smisla." ubedjujem sebe, da nije tako, kao sto on misli.

No, on frkne, i prevrne ocima.

,,Val, prekini da sputavas ono sto je ocigledno." odgovori.

,,Sta je toliko ocigledno Sajmone? To nije nista posebno."

On mi ponovo pridje, te me uhvati za nadlaktice. Prodrma me blago, kao da pokusava, da me probudi iz nocne more.

,,Val, promenila si Lukasa. Nakon tog dana, svaki dan je poceo da dolazi. Makar i na jedno predavanje. Lukas je poceo da se smeje, Val. Poceo je, da prica sa starim drustvom."

,,Ali ja...nisam nista ucinila." buncam, dok mi se ne slegne sve sto je izaslo iz njegovih usta.

,,Jesi Val. Itekako. Vratila si mi brata, devojko. Vratila si decka, za kog sam mislio, da nema povratka." odgovori mi.

Sajmonove oci zasuze, a ni moje nisu nista bolje. Srce mi je puno zbog ovog saznanja. Iako se malo pre desilo to sto se desilo, ne mogu, a da ne budem srecna u ovom momentu.
Krenem da kazem nesto na sve to, ali plavi decko me naglo zagrli, pa odustanem.

,,Nemoj da odustanes od njega, molim te. Ne zelim, da ga opet izgubim." sapne mi na uvo, potpuno bespomocno.

Proleti mi ispred ociju svaki moguci razlog zbog kog bih pozelela, da dignem ruke od Lukasa. Svaki, koji je opravdan.
Ali onda, tu je onaj jedan, koji nadvladava svaki.

Uspela sam, da pomognem strancu, mnogo vise, nego sto je i njegov brat mogao. Probudila sam nepoznatom coveku srce, koje je drzao podalje od devojke, koja mu je njeno, dala u ruke.
Tada mi sine. Sve ovo vreme, govorila sam sebi, da je on za mene potpuni stranac. Da ne poznajemo jedno drugo. Da ne znam bas nista o njemu.
A zapravo, za sve to vreme, dok sam lagala sebe, Lukas se prema osobama, koje poznaje duze od mene, ponasao kao stranac.