Zadržati te

~23~

,,Ko je to bio?" baka se pojavi ispred mene, dok ja i dalje premotavam njegove reci po glavi.

Naslonjena na vrata, pokusavam da pronadjem resenje za zagonetku, koju je Sajmon izrekao. Ali mi ne ide. Svaki put dodjem do corsokaka, bez izlaza.
Zasto je najbolje za mene da ne znam? Sta ce to promeniti?
Lukasa sam pre nekoliko dana upoznala. Na koji nacin bi to sto se desilo moglo da utice na mene i moj zivot?
Apsolutno mi nista tek sad nije jasno. Simon mi je jos vise pomutio razum, a da nije ni svestan toga.

,,Valerija, osvesti se!" bakin povisen ton me osamari.

,,Sta?" zaboravila sam sta me je pitala.

,,Ko je to bio, Valerija?"

,,Aha...um Sajmon." odgovorim potpuno dezorijentisana.

,,Sta je hteo?" pita, stvarajuci mi pritisak u usima.

Ne mogu sada da odgovaram na njena pitanja. Jedino sto me interesuje je istina, koja stoji iza svega sto je Sajmon izgovorio.
Mozda bih mogla da odem i direktno pitam Lukasa. Naravno da ne. Losa zamisao Valerija. Poludeo bi, i ko zna sta bi ovog puta napravio. Ne smem da ga podsecam na sve to, a najpre ne smem da spominjem ime njegovog brata, jer znam kakav postane cim ga cuje.
Sve vreme stojim ukopana, i gledam kroz svoju baku, kojoj se konstantno pomeraju usne, ali ja ne mogu da razaznam sta prica. Uopste nisam prisutna. Trenutno sam ispred Sajmona, i prozivljavam sve iznova. Svako slovo analiziram, pokusavajuci da mu pronadjem mesto, ali neuspesno.
Mozda cu samo otici da ga proverim. Da, to bih vec mogla. Da proverim da li je u boljem stanju, i da mu otac nije vise pravio problema. Tako cu da uradim. Necu zapitkivati nista, niti otvarati temu, koja bi me samo udaljila od njega. Otici cu samo na jednu kafu, i vratiti se kuci.

,,Sta s tobom zabo..."

,,Bako, idem negde na kratko." prekinem je u govoru, koji se previse oduzio.

Nazalost, nisam cula nijedan deo tog govora. Po njenom izrazu lica, vidim da je i ona svesna toga. Ne znam da li je vise ljuta ili zbunjena, ili bi me sada ubila golim rukama. Ali svakako moram da odem. Sa, ili bez njene dozvole.
Zato projurim pored nje, pre nego sto stigne da me obuzda.

,,Valerija, tebi pricam!" prodere se, cim uletim u svoju sobu.

Bez odugovlacenja, pocnem da preturam po svom ormanu, dok ne pronadjem obicne farmerke i bordo duks sa nekim citatom. Brzinom svetlosti se obucem, i odem do kupatila. Podignem kosu u neurednu pundju, i nanesem malo maskare, te ocesljam obrve. Pokupim svoj mobilni, pa izadjem iz sobe, i ostavim sav nered. Pospremicu kad se vratim. Nemam vremena sad s tim da se bavim.
Zateknem baku na istom mestu na kom je bila pre par minuta. Ruke su joj na struku, dok pomno prati sta radim. Skinem s civiluka crnu jaknu, obujem svoje vansice, pa se okrenem ka vratima, spremna za polazak. Medjutim, bakina ruka me preduhitri.

,,Sta se desava Valerija? Ne mozes tek tako da odes." kaze, dok joj stojim okrenuta ledjima.

,,Obecavam da cu ti ispricati kad se vratim. Sada moram da idem bako. Molim te." odgovorim joj, nadajuci se da ce popustiti.

,,Nije nista ilegalno?" naglo se okrenem, i pogledam je zgrozena njenim pitanjem.

,,Pobogu bako, zar me nimalo ne poznajes?" upitam.

,,U pravu si. Ajde idi. Ali ocekujem objasnjenje kad dodjes."

Uzmem joj ruku i poljubim je, a onda i u obraz.

,,Obecavam." osmehnem joj se.

Prevrne ocima, ali mi na kraju uzvrati osmeh.
S obzirom da sam dobila njenu dozvolu, izadjem iz kuce, psihicki se pripremajuci na ono sto me ceka. A to je stranac. Pored cele ove price, osecam nesto prema tom momku, a treba da se ponasam normalno. Treba da prikrijem dlanove, oblivene znojem. Treba da prikrijem osmeh, koji je uvek tu kad je Lukas u blizini. Treba da kontrolisem disanje, i da se potrudim da se ne onesvestim od ubrzanog rada srca. Treba, u sustini, da budem ona Valerija, koja sam bila pre nego sto sam njega upoznala.
Cudno je ponasati se kao neko ko si bio citavog zivota. Cudno je sto me je jedan obican stranac promenio. Zbog njega sam pogazila obecanje koje sam dala sebi. A to je da me niko i nista nikada nece promeniti. Kao ni da cu se zaljubiti.
Ugledam kafic, i toliko me obuzme neka nervoza, da totalno zanemarim Jejl. Kao da me je neko zaposeo, hodam ka njemu, s ogromnom knedlom u grlu. Sada, kada znam da nesto osecam prema njemu, tesko mi je da funkcionisem. Nadam se da cu moci bar da govorim, a ne samo da buljim u njega. Udjem unutra, pa odmah krenem da ga trazim pogledom. Bas kao sto sam i ocekivala, stajao je iza sanka, i brisao case. Izgleda toliko udubljenu u to sto radi, da ni ne primeti kad sednem ispred njega.
Lupim dva puta o sank, ali nista. Nikakva reakcija. Ko zna gde su mu misli.
Odlucim da bar iskoristim to vreme, da ga odmerim. Narocito lice. Kada uvidim da su ogrebotine, skoro, pa skroz nestale, i da nema novih, odahnem. Onda mi paznju privuce njegova desna ruka, koja je zavijena u manji zavoj. Pitam se, da li ga i dalje boli?
Drago mi je bar da ga otac nije pipnuo opet. Inace bih sada ustala i odjurila do njega. Lucas ne bi mogao da me zadrzi. Mada, on ne bi ni opazio, jer je prezauzet brisanjem i dalje iste case.

,,Mislim da je cista." kazem, s obrazom naslonjenim na dlan.

Lukas na zvuk mog glasa automatski prestane da se pomera. Podigne glavu, i zakljuca oci s mojim. Osmeh, koji mi je bio na licu, ispari. Vilica mi se ukoci, i ruka mi sklizne s sanka, na sta mi svaki deo tela izgori od sramote. Stvarno umem da se pretvaram. Stvarno Valerija, cista desetka.

,,Izgubljena devojko. Sta radis ti ovde?" upita me, prikrivajuci lukav kez.

Samo bi mi jos to falilo, i prosula bih se pred svima. Kako ne bi doslo do toga, procistim grlo, i skoncentrisem se na sve, sem njegovih tamnih ociju, i tih zgodnih ruku.

,,Dosla sam da popijem kafu." odgovorim, gledajuci u policu iza njegovih ledja, sa raznovrsnim picima.

Stranac pucne prstima ispred mog nosa, na sta poskocim. Prislonim ruku na grudi, jer me je zatekao s tim postupkom. Kada ga pogledam, umalo se ne zagrcnem zbog nacina na koji mi se smeje.
Kako ljudi izdrzavaju zaljubljenost?
Ovo je pakao.

,,Od svih kafica, dosla si ovde da popijes kafu?" on stvarno voli da otezava situaciju.

,,Da. Zar vi nemate najbolji late u gradu?" od nekud, u mene udje samopouzdanje.

Uspravim se u stolici, ne izbegavajuci njegov pogled ovaj put. Njega to itekako iznenadi, pa zamahne glavom, i dalje nasmejan.
Drago mi je da je ovakav posle svega onog sto se juce dogodilo. Godi mi kad ga vidim raspolozenog.

,,U redu onda. Dobices late." kaze, pa pocne da ga pravi.

Isprepletem svoje prste, i neprimetno ih lomim, dok ga posmatram kako radi. Nacin na koji mu se misici pomeraju, dok muti nesto, izludjuje me. Nacin na koji grize donju usnu potpuno nesvesno, izludjuje me. Nacin na koji mu se vene ocrtavaju na sakama, izludjuje me.
Ne znam zasto, ni kako, ali sve me kod njega izludjuje. Ne znam ni da li je to dobro ili lose, jer sam nova u ovome. Ali znam da imam veliku zelju da ga dodirnem. Ustinem samu sebe za dlan, kako bih ocistila svoje nekontrolisane misli. Moram da se priberem. Vec smo se uverili da nisam tako dobar lazov. Ne bih da posumnja bilo sta. Dovoljno je samo da mislim na Oliviju, i bicu dobro. Valjda. Pocinje i ta slika da me opasno nervira. Rado bih je pocepala da mogu.

,,Izvoli tvoju kafu, izgubljena devojko." kaze, pa spusti solju ispred mene.

Izgubljena devojko. Tako me je nazvao odmah cim smo se upoznali. Do sada nisam preterano pridavala znacaj tome, ali sada mi je simpaticno. Stvarno sam bila izgubljena taj dan. Zapravo, izgubljena sam ceo svoj zivot. Tako da, taj nadimak mi odlicno pristaje.

,,Hvala." odgovorim sva rumena.

,,Nema na cemu, izg..."

,,Lukase, da li si dobro?" ubacim mu se u rec.

On me zacudjeno pogleda, sa napola otvorenim ustima, dajuci mi doznanja da nije to ocekivao.

,,Dobro sam. Zasto?"

,,Onako, zanimalo me je." slegnem ramenima, pa otpijem gutalj zaista najbolje late kafe u gradu.

,,Ako ti tako kazes, izgubljena devojko."