Zadržati te

~90~

,,Dobro jutro, mila." baka me toplo doceka, cim zakoracim u kuhinju.

Takodje me doceka i predivan miris nekog peciva. Zakrce mi creva, toliko jako, da se i baka namrstila. Uhvatim se za stomak, te joj se nevino nasmesim. Znam, da ce mi drzati pridike o mojoj ishrani. Ali ovog jutra neka me bar postedi. Volela bih da bar jedno jutro prodje, bez ikakvih razgovora, buke, i haosa. Samo jedno jutro, i jedan dan, da ne razmisljam ni o cemu. Ne trazim puno.

,,Sta to lepo mirise?" upitam, dok prilazim aparatu za kafu.

,,Umesila sam kiflice. Znam da ih volis."

Naspem pola solje kafe, pa pridjem stolu, i zauzmem svoje standardno mesto. Zahvalno joj se nasmejem, pa otpijem gutljaj mlake kafe. Obuhvatim solju rukama, i namestim se u turski sed. Noktima lupkam o drsku, dok zamisljeno posmatram crnu tecnost. Iste sekunde me asocira na njegove oci. Na njegovu kosu, na njegovu odecu. Samim tim, i na nas ponovni susret.

Kamo srece, da mogu, da pobegnem iz svoje glave. Samo da se odmorim od svega.

,,Val, kako si?" pita me baka, vadeci me iz necega, sto se nikad nece zavrsiti.

Slegnem ramenima, pa napucim usne. Ne mogu da pronadjem ispravan odgovor. Zato na kraju samo izdahnem, i uputim joj sanjiv pogled.

Ona se smesti preko puta mene, drzeci u jednoj ruci krpu, koju sam joj poklonila za Bozic. Nagne se preko stola, proucavajuci moje lice. Ne znam ni kako izgleda. Nisam imala hrabrosti, da se pogledam u ogledalo. Samo sam navukla svoj bademantil, podigla kosu u neurednu pundju, naravno, i oprala zube, pa se spustila dole. Mada, ne sumnjam, da izgledam, blago receno, uzasno.

,,Sta se desilo? Bice ti lakse, ako mi ispricas." pita, drzeci se na oprezu.

Plasi se, da me ne povredi. Vidim da se koleba u sebi. Uskratila sam joj celu pricu. Zna samo povrsno. Ne zna ni zasto sam otisla one noci iz ovog grada. Ne zna zasto sam izbegavala da dolazim. Ne zna zasto sam htela, da odustanem od Jejl-a. Ne zna ni sto sam sinoc plakala. Zelela sam, da je drzim izvan tog zapleta. Jedva sam dozvolila, da moj brat i moja drugarica, budu umesani. Nisam htela, da upletem i svoje roditelje, kao ni baku.

Ali, ona zna o kome se radi. Bar nesto. Zna, od trenutka, kada sam joj spomenula Lukasa, da se nesto desava. Od pocetka je bila svesna svega, samo nije htela, da me propituje. I hvala joj na tome.

Mozda nije pozeljno ni da to cini sada. Ali razumem je. Zeli da mi pomogne. Da mi olaksa, kako ona kaze. I ne sumnjam, da bi mi bilo lakse. Zato se i dvoumim. Gledam je, razmisljajuci, da li je pametno, da joj ispricam.

No, kada ona ispruzi ruku preko stola, trazeci moju, popustim. Spustim svoju ruku na njenu, te je ona stegne, dajuci mi podrsku, koja mi je potrebna.

,,Lukas i ja...pa...imali smo nesto." zapocnem, vec osecajuci peckanje u grudima.

,,Nesto?" podigne obrvu.

Klimnem glavom.

,,Tako je. Mislila sam, da je ljubav. Ali odustao je. Nikada nije pokusavao, da me zadrzi. Nije se..."

,,Nije se borio za tebe, Val." kaze umesto mene.

Zvuci jos bolnije, kad to cujem od svoje voljene osobe. Osobe, koja me najbolje i poznaje.

,,Nije ni pokusao. Stalno joj se vracao. Stalno me je ostavljao na pola puta."

,,Da li Olivija to zna?" pita.

,,Ne. Ona ga voli. Stvarno ga voli. Stalno me je grizla savest. Mucila sam sebe. Bila sam toliko sebicna, da nisam videla, koliko stete pravim ljudima oko sebe. Na prvom mestu, Oliviji." odgovorim, dok spremno iscekujem novi talas na svojim obrazima.