Zadržati te

~27~

Usne su mi se pomerale, i pustile stranca da ih vodi. Uprkos mom mozgu, koji me je preklinjao da se sklonim od Lukasa, srce je skakalo od srece.
Mozda je to, zbog cinjenice da se ovo vise nikada nece ponoviti, ili do toga sto sam zelela da se ovo desi, ali poslusala sam srce.
Pustila sam da me stranac ljubi. Da me ljubi onako kako nikada nisam bila poljubljena. Onako kako nisam verovala da neko moze biti ljubljen. Stopala mi ne dodiruju tlo, jer me Lukasove ruke drze. Moje se, same od sebe, zavuku u njegovu kosu. Mrsilm je prstima, i nekoliko puta ga nenamerno pocupam. Ali umesto da mi da znak da ga boli, i da prestanem, on me samo jos vise privuce k sebi. Topim se ovom momku u narucju, a on toga nije svestan. Jezici nam se sudaraju, a ja na mom osecam ukus mente. Ne mogu da dodjem do daha, koliko me posesivno ljubi. Ne dopusta mi da se odvojim od njega, kako bih prodisala. A ja nisam ni sigurna da to zelim. Znam da, onog momenta, kada on skloni usne s mojih, sve se zavrsava. Zavrsava se ovaj univerzum u kom smo samo on i ja. Zavrsava se bajka, u kojoj smo nas dvoje moguci, u kojoj je on samo moj. Moj stranac. Zavrsava se bajka, u kojoj imamo srecan kraj. Zivimo sto dalje odavde, u nekom manjem gradicu. Negde gde ga otac nece vise maltretirati. Negde gde cu moci da bolje da ga upoznam, i priznam mu da sam se zaljubila na njega, cim sam ga ugledala. Zaljubila sam se u stranca, kom ni ime tad jos nisam znala. 

Ali sve ce se to zavrsiti, onog trenutka kad budem otvorila oci. Onog trenutka kad se budem suocila s stvarnoscu. A to je bas sad. Moje usne skliznu s njegovih, a on nasloni celo na moje, pokusavajuci da dodje do kiseonika. I dalje su mi oci sklopljene, jer se nadam da mozda, ovo sto se dogodilo, nikad nece imati kraj. Lukas mi obuhvati rukama obraze, i natera me da ga pogledam. Kada sam se ponovo nasla oci u oci s mojim strancem, suze se pojave niotkuda, nagovestavajuci mi da on nikada nece moci da bude moj.

,,Wow." kaze zadihano, pa mi pokaze njegove bele zube.

,,Lukas..." zapocnem, no ne dozvoli mi da zavrsim.

,,Nemoj reci nesto, zbog cega ces pokvariti ovo, izgubljena devojko."

,,Ali Lukas..." opirem se, ali on me ne pusta da kazem sta imam.

,,Nema ,,ali" Val. Zelim da se prepustim tebi sada. Molim te, samo zelim da budem ovde s tobom. Da ne razmisljam ni o cemu drugom. Molim te, izgubljena devojko." njegova molba je za mene smrtna kazna.

Tacnije, smrtna kazna za moje srce, koje je svesno da mora zaboraviti sutra na ovo sto se desilo. Mora da zaboravi na moj prvi poljubac.
Ako je njemu to potrebno, pristacu. Pokusacu i ja da se prepustim njemu, ovom nestvarnom trenutku. Prepusticu se strancu, a sutra izbrisati ovu noc iz secanja kako znam i umem. Zakopacu je negde duboko u sebi, i sebicno je cuvati. Niko ne moze da mi je oduzme.

,,U redu." odgovorim mu, nakon premisljanja.

Lice mu se ozari, pa prisloni usne na moje celo. Ostavi sitan poljubac, te me okrene ka Mesecu, i zagrli me oko struka. Spusti glavu na moje rame,  a ja ne mogu da obuzdam osmeh. Njegove ruke oko mog struka, je nesto poput stita. Osecam se zasticeno. Kao da nista lose ne moze da mi se desi, dok me on ovako drzi. Kao da se nikada nista nije ni desilo. Jedino o cemu razmisljam su lepe uspomene. Moje bezbrizno detinjstvo, svaki momenat sa Ejmi, razgovori sa mojim bratom, vreme provedeno s mojim ocem, saveti moje majke, nezamenljiva hrana moje bake. Sve se vrtelo ravno ispred mene. Preklopim njegove ruke svojim, pa prelazim nezno jagodicama prstiju od njegovih laktova, do saka. Zagrizem donju usnu, kad me poljubi u vrat. Mislim da bih pala od svih emocija, koje se nenormalnom brzinom sire unutar mene. Osecam se kao da mi se celo telo probudilo iz nekog dugogodisnjeg sna. Kao da ga je nesto pokrenulo. A to nesto je bas ovde, iza mene, i drzi me u narucju. Kad bi znao, da ne postoji lepse mesto na kom bih mogla sebe sada da zamislim. Volela bih da moze sve da bude drugacije. Da mogu celom svetu da kazem da je stranac moj. Da im kazem koliko sam zaljubljena u njegove tamne oci, koje vide samo svetlost u drugima. Da im kazem koliko sam nezasita s njegovim mekanim usnama. Koliko sam srecna kad se smeje. Volela bih da mogu svima da kazem koliko mi je preokrenuo zivot za tako kratko vreme. Najpre, volela bih da mogu njemu da kazem.
Ali to je nemoguce. Nista od onoga sto ja zamisljam. Zato cu sada ugravirati svaki detalj ove veceri u svoje srce, i predati mu jos malo vremena.

,,O cemu razmisljas?" sapne mi na uvo.

,,Ne zelim da se ovo zavrsi." priznam bez razmisljanja.

Suze opet naidju, ne najavljeno. Ali ne osudjujem ih. Tesko im je, bas kao i meni. Tesko im je, jer sta god da Lukas odgovori, znamo i one i ja, da je ovo gotovo. Sta god da je bilo za ovih par sati, mora prestati. Tako je najbolje za oboje.
Posebno za njega.

,,Ni ja, izgubljena devojko. Ni ja." ponovi vise puta, kao da ubedjuje sebe, a ne mene.

Sklopim oci, pa mi dve suze pokvase obraze. Dobro je, pa Lukas ne moze da me vidi.

,,Ne znam sta si mi uradila, ali od prvog dana, kada si dosla u kafic, ne mogu da te izbacim iz glave." kaze, a ja se ugrizem za unutrasnjost obraza, kako ne bih zajecala.

,,Gledas me drugacije, izgubljena devojko. Gledas me kao da sam poseban. A ja jebeno ne razumem zasto." zasto nastavlja?

Zasto me ubija s ovim?
Imas devojku Lukas. Imas Oliviju. Ti ne gubis nista, ja gubim.
Zelim da mu to kazem i naglas, ali prosto ne mogu. Ne mogu ni da sprecim suze. Ne mogu ni da utisam bol. Samo stojim, opkoljena njegovim rukama, zatvorenih ociju, u nadi da ce ucutati.

,,Voleo bih da sam te video ranije. Voleo bih da su nam se putevi ukrstili mnogo pre. Sve bi bilo drugacije. Sve." 

Polako klimnem glavom, i otvorim oci. Pogledam u Mesec, pitajuci ga da li ce nekada biti drugacije. Da li cu nekada moci da dodjem ovde s Lukasom, znajuci da ne pripada nikome?

Po njegovim recima, vidim da ne zeli nista da promeni. Ne zeli da se bori za ovo. Znam da je mozda pomalo detinjasto, s obzirom da se ne poznajemo, ali mozda sam s neke strane zelela da cujem od njega da smo moguci. Zelela sam da cujem od njega da ima nade, da ce se boriti za nas dvoje. Ali ocigledno nije tako. Izgleda da je ono sto ima sa Olivijom mnogo jace. Koliko god da me to lomi, razumem ga. 

,,Volela bih i ja." nekako prebacim to preko usana.

Lukas oslobodi moj struk od ruku, pa me okrene ka sebi. Pokusam da obrisem suze, dok jos imam priliku, ali me njegove ruke sprece. Uhvati mi kaziprstom i palcem bradu, te mi podigne glavu, kako bih ga pogledala. Utuceno me proucava, dok se trudim da se izmigoljim. Ali me drugom rukom zarobi, tako da ne mogu da mrdnem.

,,Ne placi Val. Ne mogu da podnesem tvoje suze." kaze svilenim tonom.

,,Ne placem. Ne brini, dobro sam." odgovorim mu, ocito ga lagajuci.

,,Zao mi je Val." iz nekog, nepoznatog razloga, Lucasu odjednom popuca glas, pa me privuce u zagrljaj.

,,Jako mi je zao. Kamo srece da nije ovako. Jebem mu."

Samo sam ga slusala, jer je delovalo kao da govori samom sebi. A ja sam htela da znam zasto mi se izvinjava. Zasto mu je zao?
Sta ga to sputava?