Zadržati te

~17~

,,Nije mene niko zaslepeo." uvredjeno gledam decka, za kog sam bila ubedjena da je bolji od stranca.

Ispostavilo se da je mozda i gori. Prica kako je Lukas nasilan, i ume da povredi coveka, a Sajmon je taj koji je mene upravo uvredio. Otvoreno mi je rekao da sam glupa, jer sam navodno dozvolila Lucasu da me zaslepi.

,,Branis ga Val, a ne znas ga." odgovori mirno.

Sve sam, samo ne mirna trenutno. Puls mi se ubrzao, jedva dolazim do daha od besa. Znam da ga ne poznajem, ali isto tako znam da Lukas nije onakav kakvim ga Sajmon smatra. Sta god da se desilo izmedju njih, nije razlog da misli da bi mi Lukas naudio. Lukas nije sposoban za tako nesto. Zato imam i potrebu da ga odbranim.

,,Ne znam ni tebe Sajmone, pa ne bih Lukasu dopustila da te vredja." opravdam se.

Ne zelim da pomisli kako sam stvarno ocarana Lukasom. To je definitivno daleko od istine.
Sajmon nastavi da me posmatra kao da nisam pri sebi, sto mene samo dodatno nervira. Nisam ni pipnula ovaj omlet, a vise nisam ni gladna. Apetit mi je nestao cim je Sajmon pokrenuo ovu temu.

,,Ja nisam ni nalik njemu. Ne uporedjuj nas." kaze.

Odjednom iz mog grla izleti smeh, proizveden od nedostatka zivaca. Ocigledno nece vredeti sta god da mu kazem, pa zgrabim svoju jaknu, brzinski je navucem, i ustanem. Sajmon prati sta radim, pa se osvesti. Krene nekako da me spreci, ali ja podignem ruku i pokazem mu da ne pokusava.

,,Uzivaj u omletu Sajmone." kazem mu bezosecajno, pa bukvalno otrcim do vrata, pre nego sto stigne da me spreci.

Kad osetim vetar na svom licu, sav bes izbledi. Obgrlim se rukama, jer je napolju prilicno hladno. Nije bilo ovako kad sam tek izasla iz kuce. Pogledam iza sebe jos jednom da se uverim da nije krenuo za mnom, pa izdahnem kad ga ne vidim. Nadam se da nece da potrci i da me odvuce nazad. Za danas je bilo dosta. Ne bih mogla da slusam vise o njegovim bolesnim teorijama. Lukas to nije zasluzio. Tacno je da sam i ja rekla da je neuravnotezan, ali to ne znaci da ga gledam kao nekoga ko je spreman da udari zensko. Kad ga pogledam u oci, jedino sto vidim je osobu koja bezi od necega. Ne dozvoljava nikome da mu se priblizi. Ne znam zasto je postao takav, i sta mu se dogodilo, ali svakako znam da nije zasluzio. Dosao je za mnom kad sam pobegla od Sandre i Erika. Saslusao me je, i jednostavno bio je tu. Kao i onaj dan u kaficu. Taj decko sigurno nije los.
Cim se vratim koliko toliko u stvarnost, shvatim da ne idem u pravcu gde je kuca. Hodam nepoznatim ulicama. Ali mi prija. Nikada nisam prolazila ovuda, i lepo je videti nesto novo u ovom gradicu. Od nekud zacujem neku buku, to jest dranje. Moja stopala ubrzaju ka izvoru zvuka, jer ne zvuci nimalo dobro. Odjekuje ulicom. Kada sam se priblizila, primetila sam dva muskarca. Jedan mi je okrenut ledjima, a drugi neprestano vice na njega. Ne mogu da razaznam o cemu prica, ali vidim da su ovom, sto mi je okrenut ledjima, skupljene sake u pesnice. Zapravo, kad sam se malo bolje zagledala, na jednoj ruci mu ugledam skorelu krv. Nijedan me ne primecuje, a ja se osetim lose jer prisluskujem. Prosto je nemoguce ignorisati. Zelim da pridjem strancu, i kazem mu da mu ruka krvari, ali muskarac ispred njega ne prestaje da urla.

,,Beskorisno govno!" strecnem se kad mu pukne glas.

Covek deluje zastrasujuce. Nadam se da nije on razlog povrede na ruci ovog muskarca kom ne vidim lice. Nije mi jasno samo zasto mu cuti. Zasto ne uradi nesto? Zasto samo stoji i slusa kako ga vredja?

,,Tvoja majka nije ni trebala da te rodi. Nista nije  dobila time. Pogledaj se." zapanjena sam kolicinom otrova kojom prica s njim.

S obzirom da spominje njegovu majku, pretpostavljam da mu je ovo otac. Ako mu je ovo stvarno otac, kako moze ovako da mu se obraca?
Kako moze da mu kaze ovako nesto uzasno?

,,Bezvredan si, cujes li me? Bezvredan!" on nastavlja.

Mahinalno skupim i ja ruke u pesnice, jer ne mogu vise da slusam ovo. Pokrenem se kako bi me primetili, pa zastanem na dva koraka od momka, okrenutih ledja.

,,Nemate prava tako da razgovarate s njim." kazem drsko.

Stariji covek, sa bradom starom nekoliko meseci, majicom, koja mu jedva prekriva stomak, i oziljkom na obrazu, skrene pogled ka meni. Izgubim ravnotezu zbog njegovog jezivog izgleda, ali sva sreca ne padnem.

,,Ko si zaboga ti?" upita me promuklim glasom.

Progutam knedlu, jer me ovaj covek zaista plasi. Sad mi je jasno zasto decko kraj mene nista nije rekao. Osetim njegov pogled na sebi, pa se usudim da mu uzvratim. Sav vazduh mi napusti pluca kad ugledam poznato lice. Te tamne oci, kosu boje uglja, usne, ta stegnuta vilica...Jeste stranac, ali moj stranac. Stranac koji je iznenadjen koliko i ja.

,,Valerija, sta ces ti ovde?" upita me pogubljeno.

Ali ja ne mogu da mu odgovorim, jer se zaprepastim kad uvidim da i na licu ima ogrebotine. Nisu toliko strasne, kao ni duboke, ali svejedno im nije mesto na njegovom licu.

,,Ja...cula sam buku pa sam....um..." ne mogu ni da pricam.

,,Ajde malecka, vrati se odakle si dosla. Ajde." dobaci jeziv covek.

Saberem se zbog njegovih reci, pa ga pogledam opet. Ovog puta prezrivo. Da pogled moze da ubija, odavno bi on lezao na ulici.

,,Gospodine ne obracajte mi se tako." odbrusim mu.

,,Valeria, nemoj. Uradi to sto ti je rekao. Idi." kaze Lukas.

,,Sta ce da bude malecka? Branices ovog nesposobnjakovica?" nasmeje mi se.

Cak mu je i smeh odvratan. Sve u vezi ovog coveka je odvratno, i ako je stvarno Lukasov otac, ne zasluzuje da bude. Niko ne zasluzuje ovakvog oca.

,,Povredili ste ga. Odakle vam pravo da bijete sina?" odgovorim mu, odbacujuci ono sto mi je Lukas rekao.

Nesvesno dodjem blize ovom pijancu. Osetim miris alkohola, pa se najezim. Lukasov otac je jebeni alkoholicar.

,,Nisam znao da Lukas ima drugarice koje ga brane." ne prestaje da mi se smeje.

A u meni gnev raste prema ovom coveku, iako ga ne poznajem.

,,Imate divnog sina, a usudjete se da ga bijete. Zao mi Vas je."

,,Valerija, idemo." Lukasova ruka uhvati moju, pa me odvuce od tog coveka, koji se samo smeska, dok nas posmatra kako odlazimo.

,,Pusti me da mu kazem jos nesto." pobunim se.

,,Mislim da si mu dosta rekla." odgovori, pa mi se ucini da cujem njegov smeh.

Pogledam ga zacudjeno, i uverim se da se stvarno smeje. Zar i on?

,,Sta je smesno?" pitam namrgodjeno.

On stane, pa samim tim i ja. Pijanac mi se izgubio iz vida, pa se fokusiram na Lukasa, i njegove ogrebotine. Tada se setim i da mu je ruka povredjena. Bez premisljanja je uzmem, i ugledam mali rez na njegovom dlanu. Predjem prstom, na sta Lukas jaukne.

,,Boli te?" srce mi se stegne zbog njegovog izraza lica.

I dalje se trudi da ga sakrije predamnom. Ali mu ne uspeva ovaj put. Videla sam koliko je slomljen zbog svega sto mu je otac izgovorio. Videla sam nacin na koji mu je telo napeto, kao i nacin na koji su mu se ramena pomerala, zbog ubrzanog disanja. Volela bih da moze da vidi da predamnom ne mora da se pretvara.

,,Pusti to." izmakne mi ruku.

,,Zasto si dosla? Mogao je da te povredi."

,,Cula sam buku, pa sam dosla. Ne moze tako da prica sa tobom." odgovorim mu.

,,Valerija, mogao je da te udari. Nisi svesna na sta je sve spreman." unese mi se u facu, ljutitog pogleda.

,,Bas me briga Lukas. Pogledaj sta ti je uradio. Nisam mogla samo da stojim i da gledam." odgovorim, takodje ljuto.

Ali sva ta ljutnja pobegne, kad Lukas ucini nesto sto nimalo nisam ocekivala. Spusti ruke na moj tanak struk, i obgrli ga njegovim snaznim rukama, pa me privuce na njegove grudi. Zateceno drzim ruke pored svog tela par sekundi, a onda ih lagano podignem i prislonim na njegova ledja. Zatvorim oci, dok se upustim u zvuk otkucaja njegovog srca. On jednu ruku uplete u moju kosu, pa krene prstima da prolazi kroz nju. Citav svet utihne.
Jedino sto osecam, i cega sam svesna, je da sam u zagrljaju slomljenog stranca.