Zadržati te

~22~

Trebalo mi je vremena da napustim krevet, nakon razgovora sa Ejmi. Dugo sam razmisljala o svemu sto je rekla. Preispitivala sam sebe, od prvog dana, pa sve do danas. Preturala sam po prethodnim danima, trazeci neko objasnjenje, ali nista nisam uspela da pronadjem. Ne znam ni sama kako se to desilo, ni zasto, ali jeste. Ne mogu to da promenim odjednom, jer osecam da je jako. Svaka pomisao na njega mi otezava disanje, uznemiruje srce, i muti razum. Ne postoji nacin da to resim, ili da se svega toga otarasim, sem da cutim, dok me ne prodje. Ne smem nista da kazem, ni baki, a ni bilo kome drugom. Dovoljno je sto Ejmi zna.
Prekrijem usne rukom zbog zevanja, dok silazim niz stepenice. Juce sam jela jednom u toku citavog dana, tako da se danas osecam pomalo malaksalo. Naravno, baki nisam to spominjala, jer bi me ubila. Stalno mi prebacuje da sam mrsava, i da treba podhitno da se ugojim. A ja to ni ne primecujem.
Udjem u kuhinju, i po obicaju, zateknem je kraj sporeta, sa keceljom i rukavicama.

,,Dobro jutro." kazem.

Ona se okrene ka meni, i toplo mi se osmehne.

,,Dobro jutro mila." odgovori, pa me odmeri.

Na sekund se namrsti, pogleda me u oci, kao da ceka da joj kazem nesto, a ja samo slegnem ramenima, i uzmem da spremim sebi kafu.

,,Sve je okej?"

,,Jeste. Sto ne bi bilo?" odgovorim joj nasmejano.

Sipam vrelu kafu u svoju omiljenu solju, sa frozen likovima, a kraickom oka vidim baku kako me pazljivo prati. Da li je moguce da je toliko ocigledno da me nesto muci?
Nemoguce je da sam bas toliko providna.

,,Zelis li ti kafu?" pitam je, i dalje ne mareci za njen sumnjicav pogled.

,,Ne, hvala ti. Popila sam."

,,U redu onda." kazem, pa sednem za sto.

Podignem jednu nogu na stolicu, te spustim bradu na koleno. Pokusavam da ne odlutam ponovo, ali tok misli zavrsi kod stranca. Zapitam se gde je sada, i da li je uspeo da ocisti one ogrebotine sam. Nadam se da ga otac nije dotaknuo posle onoga. Sama pomisao na to mi ledi krv u zilama. Tera me da potrcim do njegove kuce, i zadavim tog coveka. Bezbroj puta sam slusala o nasilju u porodici, i svaki put bih se nenormalno iznervirala. Probudio bi se u meni bes, i zelja da se suprotstavim svakom monstrumu. Ali sta bih ja mogla pa da ucinim?
Bas kao i sa Lukasovim ocem. Sta mogu ja tu da uradim, da bih ga zaustavila?

,,Valeria, tebi pricam." trgnem se, kad mi se baka unese u facu.

,,Izvini, zamislila sam se." odgovorim.

,,Cesto se ti zamislis, mlada damo. Nego, dorucak je spreman. Mozes li da mi pomognes?" nije zavrsila recenicu, ja sam vec bila na nogama.

Kako se ponasam od ranog jutra, nije ni cudo sto ona sumnja na nesto. Moram da se saberem, inace necu moci da se spasim od njenih pitanja. Uzmem dva tanjira iz njene ruke, pa ih stavim na sto. Potom i omlet, i salatu. Ona izvadi iz rerne hleb, zbog cega mi zeludac zapeva od radosti. Mislim da nema nista bolje od bakinog hleba. Kada je sve bilo servirano, sednemo jedna naspram druge. Trudim se da izbegavam njene oci, jer se plasim da cu posustati. Nisam nikada bila tip osobe koja ume da laze, a posebno ne ljude koji me odlicno poznaju. Ejmi je uvek znala kad mi se nesto vrzma po glavi, i uvek je posedovala neku metodu uz pomoc koje bi to izvukla iz mene. Mama, tata, Jo, ili baka, poznaju me dobro takodje, ali je kod njih to islo mnogo teze. Dosta stvari Ejmi zna, koje oni i dalje ne znaju. Sada je tu i Lukas. Nemam nameru da ispricam bilo kome od njih, jer znam da bi prvi Jo poludeo. Ko zna sta bi mi rekao. Mozda bi se odmah spakovao i dosao ovde da se razracuna sa Lukasom, iako on nista nije uradio. Nije on kriv sto gajim neka osecanja prema njemu. Sve to prepisujem iskljucivo sebi.

,,Val, nista nisi pipnula." kaze baka, i prekine me u debati, koju vodim u glavi.

Uvidim da je u pravu, jer sve vreme setam viljuskom po tanjiru.

,,Opet sam odlutala." odgovorim kroz smeh.

,,Jel te nesto muci Val? Slobodno mozes da mi kazes."

,,Ne bako. Samo brinem o skoli." odgovorim brzopleto.

To i nije toliko losa laz. Delimicno je istina. Brinem o skoli od kad znam za sebe. Ceo zivot mi se vrti oko toga.
Pa, bar je dok nisam upoznala stranca.

,,Nema potrebe mila. Ako ce neko da upise taj Jejl, onda si to ti." kaze, pa mi preklopi ruku svojom.

,,Nadam se." odgovorim.

Vrati se njenom jelu, pa i ja na kraju uzmem zalogaj. Ocigledno nisam bila svesna koliko sam zapravo gladna, sve dok nisam stavila nesto u usta. Nasrnem na omlet, kao da ga nikad nisam jela, pa i zaboravim na tih par minuta na stranca.
Onda, dok sam bila previse udubljena u hranu, zaculo se zvono. Refleksno pogledam baku, zeleci da znam da li nekoga ocekuje, ali ona samo odmahne glavom prilicno zbunjena.
Da li ce od sad svakog jutra neko da nam dolazi, i prekida nas u dorucku?
Obrisem usta salvetom, pa se uputim ka vratima. Otvorim ih naglo, u nadi da cu sto pre oterati tu osobu, i vratiti se svom omletu.
Medjutim, sok preleti preko mog lica kada ispred sebe ugledam decka, zbog kog juce nisam pojela taj isti omlet.

,,Zdravo Valerija. Izvini sto dolazim ovako nenajavljen, ali ja..."

,,Sta hoces?" upitam ga direktno, ne dozvoljavajuci mu da mi se opravda.

Simon se pocesa po kosi, setajuci pogledom levo-desno, ocigledno nervozan. Ja prekrstim ruke, cekajuci da mi da obrazlozenje.

,,Dosao sam da porazgovaramo o onome juce." kaze, nakon duze pauze.

,,Nemamo mi o cemu da razgovaramo." odbrusim ne promisljeno.

,,Znam da si ljuta, ali ti ne znas neke stvari o Lukasu. Kada bi znala, ne bi ga toliko bran..."

,,Gledaj Sajmone, sta god da je uradio ili ne, odvratno mi je da slusam kako ga vredjas. Mislila sam da nisi takva osoba. Ali vidim da sam pogresila." ne dopustim mu da ponovo zavrsi.

Toliko o njegovom izvinjenju. Umesto da se izvini, i stavi tacku na to, on je dosao ovde i opet otvorio tu temu. Opet je spreman da ga vredja, a ja nisam nimalo spremna za bilo kakvu raspravu.

,,Lukas nije takva osoba kakva mislis da jeste." ne prestaje.

,,Lukasa ne poznajem svakako. Kao ni tebe. Ali ne volim kad neko nekoga vredja. Posebno kad ta osoba nije tu da se odbrani." odgovorim, i dalje odlucna.

,,Ne znas ti nista Valerija. Iskreno se nadam da neces ni saznati." naglasi svaku rec, upirajuci kaziprst u mene.

Ovog puta me ostavi bez teksta. Pokusam da shvatim sta je time hteo da kaze, ali bezuspesno.
Nije mi jasno o cemu govori, i zasto je bolje da ja ne znam?
Sta je zaboga toliko strasno u vezi Lukasa?

,,Izvini jos jednom. Nije mi bila namera da se osetis neprijatno. Nadam se da cemo se videti ponovo. Cao Valerija." kaze, a ja ne stignem ni da se snadjem, on brzim koracima napusti moje dvoriste.

Ostanem da stojim na pragu svoje kuce, sa milion pitanja, na koja nemam odgovor.
Jedino sto znam je, da je situacija znatno ozbiljnija nego sto sam mislila.