Zadržati te

~25~

,,Pa, mogu li sada dobiti objasnjenje gospodjice?" upita me baka, pa skine naocare.

Zatekla sam je u dnevnoj sobi, sa nekim romanom u rukama. Nisam zelela da je prekinem. Htela sam da odem pravo u svoju sobu, i pripremim se psihicki, a i fizicki za veceras. No, gospodja Kristen je imala drugacije planove. Ko zna koliko dugo je sedela ovde, cekajuci da se vratim, i da joj odrzim obecanje koje sam joj dala.
Znam da nema potrebe da je lazem, ili smisljam pricu. To je moja baka. Do sada je razumela svaki moj postupak, i podrzavala me u svemu. Sigurna sam da ce i sada biti tako. Zato udjem u dnevni boravak, i smestim se na kaucu. Ona odlozi knjigu na stocic, kao i naocare, pa me pogleda. Pokaze mi rukom da krenem da pricam, na sta klimnem glavom.

,,Bila sam kod Lukasa u kaficu." zapocnem oprezno.

Strahujem od njene reakcije. Videla sam da joj se Lukas ne dopada, cim mi ga je spomenula. Ne znam ni sama zasto, ali izgleda da taj stranac ostavlja takav utisak na svakoga. Osim na mene.
Bas kao sto sam i mislila, baka se uzvrpolji. Ali ipak nista ne prokomentarise. I to je dobro za pocetak.

,,Morala sam da razgovaram s njim. Sajmon mi je rekao nesto sto ne mogu da izbacim iz glave." nastavim, prisecajuci se Simonovih tajnovitih reci.

,,Sta ti je rekao?" pita.

,,Rekao mi je da je bolje da nikad ne saznam sta je Lukas uradio." odgovorim, guzvajuci krajeve svog duksa.

Ta tema me toliko uznemirava. Svasta mi pada na pamet, i svaki put se ponadam da nije nista od toga. Uvek kazem sebi da je nezamislivo da je Lucas sposoban za tako nesto. Prosto je nemoguce.

,,I ti si isla da pitas Lukasa sta se desilo, zar ne?"

,,Ne." odgovorim.

,,Nego?" upita smrknuto.

Kako da joj kazem da Lukasa zlostavlja otac? Kako da joj kazem da je to jedini razlog zbog kog sam otisla da ga vidim?
Da bih se uverila da je dobro, i da nije zadobio jos teze povrede. Znam da ce onda uslediti jos bezbroj pod pitanja, na koja necu moci da joj dam odgovor.

,,Otisla sam samo da popijem kafu. Htela sam da popricam s njim, i da procenim da li je stvarno..."

,,Los?" nadopuni me, pre nego sto sam ja uspela da zavrsim.

,,Da."

Baka ustane s fotelje, i sedne pored mene. Skloni mi rukom kosu s lica, pa je prebaci nazad. Njen izraz lica mi trenutno ne odaje nista optimisticno. Spusti njene naborane ruke preko mojih, pa mi ih skloni od duksa. Zagleda se duboko u moje oci, kao da nesto trazi u njima.

,,Sta ako je Sajmon u pravu, Val?"

,,Nije bako. Sigurna sam da nije." odmah se pobunim.

Ne zelim o tome uopste da diskutujem. Znam da taj decko nije nista lose uradio svesno. Sta god da Simon prica, ili bilo ko drugi, verujem u svoj predosecaj. Ne mogu da zamislim Lukasa kako nekome nanosi fizicke povrede. Ne mogu da ga zamislim kako nekoga maltretira. Posebno ne zensko. Mogu do sutra da me ubedjuju u drugacije.
Iako ga ne poznajem, Lukas nije losa osoba.

,,Mila, ne znamo sta se desilo. Mozda Sajmon hoce samo da te zastiti."

,,Zastiti? Bako, zasto ga branis?" upitam je hladnokrvno.

Prvo Olivija, sada i Sajmon. Ne razumem sta vidi u njima. Za Oliviju mi je i dalje neshvatljivo. Ta devojka je nenormalno nadmena, i svakoga gleda s visine. Ne znam kako to samo ja primecujem. A Sajmon krije nesto iza te ,,streberske" licnosti.
A 'pak, baka vidi lose samo u Lukasu, koji nije ni nalik Oliviji, i Sajmonu.

,,Ne branim ga Val. Samo ne znas pricu. Kao ni ja. A Sajmon deluje kao dobar decko." hvata me mucnina od svake njene recenice.

Izvucem ruke iz njenih, pa ustanem, kako bih se sto pre sklonila odavde. Nemam vise strpljenja da slusam o ovome. Ako su joj Olivija i Sajmon toliko dragi, dzabe bilo sta vise da pricam. Najbolje je da odem u svoju sobu, i izduvam iz sebe sav ovaj nakupljen bes.

,,Gde ces? Nismo zavrsile." kaze, kad sam dosla do dovratnika.

Okrenem se prema njoj, pa prekrstim ruke.

,,Zavrsile smo bako. Ne mogu da slusam kako ga branis, a Lukasa nazivas losom osobom." odgovorim joj odvazno.

,,Sta je toliko posebno u tom Lukasu, da ga toliko branis? Sta se desava Valerija?"

,,Apsolutno nista. Samo mislim da nije u redu govoriti tako o nekome. To je sve." odgovorim joj samouvereno.

Gleda me potpuno prazno. Shvatim da nema sta da doda, pa se pobednicki nasmejem, pre nego sto je ostavim samu. Oslonim se na zid kraj stepenica, kako bih se oslobodila otrovnog vazduha. Zaista je tesko suzdrzati se da ne kazes koliko si lud za nekom osobom. Na kraju krajeva, mozda je Sajmon bio u pravu u vezi jedne cinjenice. A to bi bilo da sam stvarno zaslepljena Lukasom. Svuda je oko mene, a ja ne umem to da kontrolisem.
Izvucem mobilni iz dzepa od farmerki, da pogledam koliko ima sati, i izbezumim se kad vidim da je vec sest. Otrcim do svoje sobe, te se bacim u svoj orman, u potragu za odevnom kombinacijom. Ispreturam ceo, dok ne dodjem do samog dna, i ugledam svoje omiljene crne, kozne pantalone. Izvadim ih, pa ispod njih pronadjem i sivu rolku, koja odlicno ide uz njih. Obucem se u roku od dva minuta, jer su mi ocigledno pantalone postale pomalo tesne. Kada god dodjem kod bake, ugojim se.
Udjem u toalet, pa pokusavam da smislim sta da radim s kosom. S obzirom da je treci dan od kad je nisam oprala, najbolje je da je ostavim u pundju. Rasturim prvo ovu pundju, pa napravim novu. Skinem maskaru, pa nanesem malo korektora ispod ociju. Necu stavljati puder, jer mi nije neophodan. Ocesljam obrve ponovo, pa opet stavim i maskaru. Za kraj, stavim malo labela na usne. Zadovoljno se osmehnem samoj sebi, pa se vratim u sobu. Pogledam na zidni sat, i sokiram se, jer je vec petnaest do sedam. Pozurim da bar raspremim ovaj nered u sobi, jer ce me mrzeti kad se vratim. Kad sve zavrsim, pokupim samo telefon, pa izadjem iz sobe. Spustim se niz stepenice, gledajuci gde je baka. Zavirim u kuhinju, ali nije tamo. Zatim proverim dnevni boravak, i zateknem je na kaucu u dubokom snu. Pridjem na prstima, kako je ne bih probudila. Uzmem cebence s naslona od kauca, pa je oprezno pokrijem. Ona ispusti neki cudan zvuk, ali sva sreca ne otvori oci. Nagnem se malo, kako bih je poljubila u celo. Potom se odmaknem, i nasmesim se, zahvalna jer je imam u zivotu. Kakav god da nam je odnos u poslednje vreme, nista nece umanjiti moju ljubav prema njoj.
Pazljivo skinem jaknu s civiluka, pa navucem svoje bele forsice. Tiho otvorim vrata, i isto tako ih i zatvorim kad izadjem. Uspela sam da pobegnem neopazeno. Nadam se samo da se baka nece uplasiti kad vidi da me nema. Trebalo je da joj napisem poruku, ili tako nesto. Mada, ako bude htela, moze da me pozove. Nije kao da sam pocinila neki zlocin.
Krenem u pravcu plaze, ujedno proveravajuci sat. Verujem da je Lukas uveliko tamo. Gurnem ruke u dzepove od jakne, jer je nocu mnogo hladnije nego danju. Udjem u onu ulicu, gde je restoran u kom sam bila sa Sajmonom. Prevrnem ocima cim se prisetim naseg razgovora, i mog odlaska. Drago mi je da nisam odlucila da ostanem. Da jesam, nikada ne bih naisla na Lukasa i njegovog oca. Nikada ne bih mogla da sprecim ono sto je moglo da se dogodi da nisam prisla. Moglo je da bude mnogo gore.
Bas kad to pomislim, prodjem pored Lukasove kuce, i najezim se. Tmurnija je ovako pod svetloscu Meseca. Izgleda znatno mracnije od drugih kuca. Kao da je ocigledno da se unutra desava nesto uzasno. Nije mi jasno kako niko od komsija nije cuo, ili primetio horor u toj kuci. Svih ovih godina, niko se nije usudio da se usprotivi tom coveku.
Cim moja stopala urone u pesak, obuzme me nalet decije radosti. Skrenem pogled ka svetioniku, i spazim musku siluetu. Nasmejem se, pre nego sto krenem da hodam ka njemu. Opsujem na svakom koraku, jer mi se patike pune peskom. Cujem kako se Lukas kikoce, dok se borim da ne padnem.

,,Vrlo smesno." kazem, kad stanem ispred njega.

,,Pored toga sto si izgubljena, i smotana, treba li jos nesto da znam o tebi?"