Zadržati te

~74~

,,Val, juce kad me je Olivija pozvala, radilo se o mom ocu." izusti, prekidajuci umirujucu tisinu.

Vec neko vreme samo cutimo, dok me drzi rukama oko struka, sa glavom naslonjenom na mom ramenu. Cutke smo posmatrali kako se dan budi, na vrhu svetionika. Nakon naseg plesa na kisi, potpuno mokri, morali smo da se sklonimo. Lukas me je odvukao u svetionik, gde smo neko vreme razgovarali o nasim zivotima, i cekali da se bar malo osusimo. A onda smo se popeli ovde, i proveli ko zna koliko dugo, bez da progovorimo ijednu rec. Pa, sve do sada.
Progutam knedlu, prisecajuci se trenutka, kada ga je Olivija pozvala, i mog naglog odlaska. Pretpostavljam da oseca, da sam se uznemirila, jer me je snaznije prigrlio uz sebe. Odlucim da mu ne odgovorim nista, vec da ga pustim, da mi sam isprica.

,,Imao je srcani udar." kaze, potpuno smireno.

Kao da je rekao najnormalniju stvar. Bez trunke emocija u glasu. Ali koliko god da njega to ne pogadja, mene obuzme zabrinutost.
Stegnem ga za ruku, koja mu je polozena na mom stomaku. Uzvrati mi stisak, dok ja pokusavam, da savladam svoje emocije. S jedne strane i dalje sam tuzna, jer je situacija sa Olivijom ista, a s druge strane besna na sebe, jer sam ga ostavila u teskom trenutku.

,,Da li je dobro?" upitam bojazljivo.

Njegov izdah pomiluje moj izlozen vrat.

,,Preziveo je. Jedva." odgovori, ponovo, potpuno ravnodusno.

,,A ti? Da li si dobro?"

Na kraju krajeva, to mi je i najvaznije. Da on bude dobro. Iako znam, da se duboko dole u njemu krije dete, razocarano u oca. Dete, koje je izgubilo detinjstvo, i cvrst oslonac. Tesko je odrastati bez roditelja. Ali jos teze je odrastati bez roditelja, koji je fizicki prisutan. Samo da je hteo, Lukasov otac je mogao da se potrudi da bude otac, kakvog Lukas zasluzuje. Mogao je, da ga saceka nakon skole, i ispituje ga o uobicajenim temama. Da ga zadirkuje za devojcice. Da ga savetuje o buducnosti. Da bude tu, kada mu se slomi srce. Da mu brise suze. Da ga potapse po ramenu, i kaze kako je ponosan na njega. Da idu zajedno na utakmice.
Sve mu je uskratio. Uskratio mu je bolji zivot. Uskratio mu je srecu, i zdravu porodicu. Taj covek je izgubio sina, kakvog bi svaki roditelj pogeleo da ima. Nije ni svestan toga. Ni ne vidi kakve je posledice ostavio na Lukasa. Niti oziljke, koje ce doveka pamtiti. Kao i svaku suzu njegove majke.
Lukas me polako pusti iz zagrljaja, te stane ispred mene, i zakloni mi pogled. Briga u njegovim ocima, dok me posmatra, osvesti me. Shvatim, da mi se suze slivaju niz obraze, a ramena podrhtavaju.

,,Zasto places, izgubljena devojko?" pita tiho, pa prinese palac mom desnom oku.

,,Ne mogu da zamislim kroz sta si prolazio. Ja...ti ne zasluzujes sve to Lukas, i ja ne mog..."

Njegov kaziprst na mojoj donjoj usni me spreci, da kazem ono sto me tisti iznutra. Ali primecujem u njegovom pogledu, da vec zna sta zelim da izreknem. Toliko dobro poznajemo jedno drugo. Neverovatno.

,,Svi smo dobili od zivota bar nesto, sto nismo zasluzili. Ali to nesto nam je pokazalo, koliko zapravo zasluzujemo." kaze, s takvom lakocom u glasu, da mu istog trena poverujem svaku rec.

Ali i kada dobro razmislim, u pravu je. Ovo sto je rekao, ima i previse smisla, ako mene pitate.

,,Volela bih da nismo ovoliko sjebani." odgovorim, kroz sanjiv osmeh.

Lukas mi uzvrati osmeh, pa nasloni celo na moje. Njegov dah dodiruje moje suve usne, dok u tisini, osluskujemo nase otkucaje, koji kucaju u istom ritmu.

,,Nismo. Samo nam treba malo popravke, i bicemo kao novi."

,,Mislis?"

,,Boljeg majstora od tebe nisam upoznao, Valerija Davis."