Zadržati te

~65~

Put je prosao relativno dobro. Doputovali smo bezbedno. Fizicki. Tata, zasigurno i psihicki.
Ali ja, nisam bas nacisto. Sve vreme sam buljila kroz prozor, dok me je svaki deo mog bica preklinjalo da odustanem. Da kazem tati, da okrene auto, i da nas vrati kuci. Tako malo mi je falilo da pocnem histericno da placem, i molim ga, da se zaustavi. No, sva sreca, to se nije dogodilo.
Tata se parkirao na prilazu bakine kuce. U tisini smo izasli iz auta. Otvorio je gepek, i izvukao moj kofer. Podigla sam rucku, te pogledala svog oca. Ne izgleda nimalo sumnjicavo, sto mi olaksava teret koji nosim. Drago mi je, da mama i on nemaju blage veze pravi razlog moje posete baki. Htela sam da svi clanovi moje porodice ostanu van te price. Ali Dzo me je pretekao. Njemu bas nista ne moze da promakne. Posebno kada je rec o meni.

,,Znas da ne mogu da ulazim. Zurim na posao. Ali pozdravi baku. I cuvaj se." kaze tata nasmejano.

Nekoliko pramena njegove smedje kose se zaleluja na povetarcu. Zavuce ruke u dzepove plitkih farmerki, i skrene pogled ka bakinom dvoristu, iza mojih ledja. Pozelim da saznam sta mu je privuklo paznju, i bas kad mi je proletelo kroz glavu sta bi moglo da bude, ugledam baku na vratima.

,,Dobro jutro, sine. Jutro Val!" dovikne.

Mahnem joj, dok mi se osmeh siri licem. Uvek mi je drago kad je vidim. Iako je proslo jedva par dana, nedostajala mi je. Pogotovo, jer sam je izostavila iz svog zivota. Bila sam posvecena strancu, i svemu ostalom sto je povezano s njim.
Pored cinjenice, da sam dosla zbog Lukasa, drago mi je da sam dobila i sansu, da vise vremena provedem s njom. Na taj nacin cu joj nadomestiti svaki put, kada sam odlazila rano iz kuce, i dolazila kasno.

,,Vidimo se duso. Javljaj nam se. Posebno mami. Znas kakva je."

Okrenem se ponovo prema tati, pa klimnem glavom. Zakikocem se zbog njegovog izbora reci. Ne zeli da uvredi mamu, iako oboje znamo da ume da bude i gora.

,,Ne brini se. Javljacu se." odgovorim.

On me na kratko zagrli, mahne baki, pa se vrati u automobil. Bas kao i prosli put kada sam bila, ostanem da stojim na putu, dok posmatram kako se udaljava od mene. Samo, ovog puta su stvari znatno drugacije. Prosli put sam bila toliko bezvoljna, i nezainteresovana za svet oko sebe. Jedino mi je bilo bitno da odem do Jejl-a. Nista vise. Naravno, i da uzivam u bakinim ukusnim jelima.
Ustruceno pogledam u smeru, gde je kafic. Kako sam mogla da znam, da ce sve da se promeni kada upoznam tog stranca?
Zivot je jedna magicna kutija, prepuna raznolikih iznenadjenja. Bilo da su prijatna, ili neprijatna.

,,Val, ajde. Hladno je napolju!" bakin glas me probudi iz proslosti.

Ubrzano prodjem kroz dvoriste, kako bih je sto pre zagrlila. Baka rasiri ruke, vedrog lica, a ja pustim kofer i bacim joj se u narucje. Niotkuda, prisetim se njene recenice, onog jutra kada sam otisla.

,,Kada prestanes da okreces ledja srcu, i pogledas ga u oci, videces sve ono sto sam i ja videla."

Ne mogu da priznam, da sada shvatam sta je htela time da mi kaze. Ali, znam da uskoro hocu.

,,Ulazi unutra. Spremila sam nam toplu cokoladu." kaze, pa me pogura.

Nasmejem se, uzbudjena zbog njene tople cokolade. Ne postoji osoba, na ovom svetu, koja je sprema bolje od nje. Mogu da potpisem.
Za sada, ostavim kofer u hodniku, jer se baki prilicno zuri u kuhinju. Bukvalno me odvuce do stola. Zagrizem donju usnu, i zavrtim glavom, zabavljena njenim ponasanjem. Ovakva nije bila prosli put.
Sednem na svoje uobicajeno mesto, a ona preko puta mene.

,,Pa?"

,,Sta?" namrstim se.

Prinesem vrelu solju usnama, pa pazljivo otpijem gutalj. Toplina obgrli moje grlo, a zeludac srecno usklikne, zbog ovog, sasvim obicnog, a ipak neverovatnog napitka.