Zadržati te

~18~

,,Ovaj, da li hoces da prosetamo?" upita me kad se odmakne.

Istog trena osetim neku vrstu praznine. Njegov zagrljaj mi je mozda vise prijao nego sto je trebalo. Oprezno primaknem prste njegovom licu, pa dodirnem te sveze ogrebotine. On zatvori oci, i namrsti se, dajuci mi doznanja da ga boli. Sklonim ruku, pa se udaljim od njega.

,,Moze." odgovorim, ne gledajuci u njega.

Lukas bez daljih reci, krene u nepoznatom pravcu, a ja posle kratkog premisljanja, krenem za njim. Setamo u tisini, a ja ne znam sta da kazem da je oteram. Umesto toga, osvrcem se oko sebe, i uzivam u stvarima koje prvi put vidim. Kada prodjemo mesto na kom se dogodio incident od malo pre, skrenem pogled ka kuci ispred koje su stajali. Sasvim skromna kuca, na dva sprata. Dvoriste nije onakvo kakvo je od moje bake. Vidi se da niko ne vodi racuna o njemu. Kuca je bila u nekoj nijansi sive boje, koja se skroz ogulila.
Ispred nosa mi se stvori slika njegovog oca, pa prostruji jeza duz moje kicme. Stresem se od same pomisli na njegov pogled. Izgleda da je Lukasov zivot komplikovaniji nego sto sam mislila. Neobicno mi je kad vidim tako nesto ili cujem, jer sam ja odrasla u zdravoj porodici. Moj otac se nije tako nikada ophodio prema mom bratu. Trudio se da oboje imamo sve sto nam je neophodno. Radio je nekad i duple smene, nekad i dva posla, samo da bi nas podigao na noge. Ne mogu ni da zamislim kako je Lucasu s ovakvim ocem. Podignem pogled ka tom crnom decku, dok on ne obraca paznju na mene. Kako nekome ko izgleda tako nevino mogu da se desavaju tako uzasne stvari?
Kad ga gledam ovako iz ovog ugla, pomislim kako nema nijedne brige na svetu. Njegov zamisljen pogled, nacin na koji sporije dise. Nacin na koji prodje kroz kosu, i skloni je sa cela. Niotkuda se izmigolji Sunce, pa mu obasja lice. Sitne kapljice znoja se presijavaju na njegovoj slepoocnici. Imam potrebu da ih sklonim, ali znam da bi to bilo prilicno glupo. Zato samo odvojim oci s njega, i uocim pesak. Vodi me na plazu?

,,Zar ovo nije..."

,,Plaza, da. Moje omiljeno mesto." kaze.

Istovremeno kroz moje vene protekne adrenalin, i nostalgija. Ovde sam zadnji put bila sa mojim roditeljima, i bakom. Kada se baka tek doselila ovde, svi smo dosli da je posetimo. Secam se, bilo je leto, a Jo i ja smo molili mamu i tatu da odemo na plazu. Nisu hteli da nas puste same, pa su na kraju pristali. Proveli smo jedan nezaboravan dan. Sada kada sam ponovo tu, osecam se kao da sam dosla opet s njima. Mahinalno pogledam sa svoje desne strane, pa ugledam svetionik. Dzo i ja smo proveli jedno vece tamo. Sedeli smo blizu njega, i pricali strasne price. Znam da nisam smela da zaspim sama te veceri.

,,Bila si ovde pre?" stranac me vrati iz proslosti.

,,Da. Prisecam se." odgovorim s osmehom.

,,Cesto dolazim ovde, i sedim gore." pokaze mi prstom ka svetioniku.

,,Ne dozvoljavaju da se ulazi." zacudjeno kazem.

Dzo i ja smo pitali da se popnemo, ali su nas odbili. Rekao nam je covek da je zabranjeno. Bila sam toliko razocarana, da nisam htela da ostanem ni minut pored svetionika. Ali me je Jo naterao.

,,Covek koji ga cuva poznaje moju mamu. Dugogodisnji prijatelji." odgovori, pa zavuce ruke u dzepove od farmerki.

Klimnem glavom zadivljeno. Sigurna sam da je pogled s njega predivan.

,,Dodji, izgubljena devojko." nisam se ni snasla, stranac me je povukao za rukav.

Vuce me ka svetioniku, a ja pokusavam da ne padnem. Patike mi upadaju u pesak, pa se saplicem na svakom koraku. Posle nekoliko sekundi hodanja, otrgnem svoju ruku iz njegovog stiska. Naglo se okrene prema meni, gledajuci me zbunjeno.

,,Hocu da skinem patike. Ne mogu ovako." objasnim mu.

,,Nisi ti samo izgubljena, vec i smotana." kaze, smejuci se.

Posle jezivog smeha njegovog oca, Lukasov mi itekako godi. Pognem glavu kako ne bi video da sam se i ja nasmejala, pa se sagnem da bih se izula. Carape napunjene peskom uguram unutar patika, pa istog momenta osetim hladnocu na stopalima. Izdrzacu, nije strasno. Verujem da bi me baka ubila kad bi me videla sada, ili jos gore mama.
Uhvatim patike jednom rukom, pa pogledam stranca, spremna da nastavimo dalje. On samo stoji, sa pogledom, koji ne umem da definisem, i osmehom, zbog kog mi zaklecaju kolena. Obrazi mi se i uprkos ovoj zimi, zacrvene.

,,Sta je bilo?" pitam.

,,Nista. Ajde, izgubljena devojko." slegne ramenima, pa mi okrene ledja.

Iskoristim taj trenutak pa se nasmesim. Potrcim za njim, jer ovde nema nikoga sem nas dvoje. Naravno da nema, s obzirom da je kraj septembra.
Kada dodjemo ispred svetionika, iznenadim se koliko je zapravo visok. Ne izgleda tako izdaleka.

,,Sacekaj ovde." kaze mi, pa me ostavi samu.

Kakav kavaljer. Zgrcim prste na nogama, jer su mi se zaledile. Nadam se da Lukas ne planira da se zadrzava previse, jer je prokleto ledeno napolju. Bas kad mi padne na pamet da proverim sta toliko dugo radi, on promoli glavu, i pruzi mi ruku, koju mu odmah uhvatim. Uvede me unutra, i ja se ponovo sagnem kako bih navukla carape, pa patike. Odahnem, zbog toplote koja se prosiri mojim telom.

,,Dodji. Samo pazi gde gazis." upozori me.

Sve vreme me drzi za ruku, dok se penjemo uz neravne stepenice. Svaka ispusta neki cudan zvuk, koji ne sluti ni na sta dobro. Ali se osecam sigurno pored Lukasa. Znam da ne bi dozvolio da padnem. Zapravo, mozda i bi, pa bi mi se posle podsmevao.
Cim stignemo do vrha, savijem se da bih dosla do vazduha. Ne pamtim kada sam videla ovoliko stepenica. 

,,Dobro si?" upita me, i dalje me drzajuci za ruku.

Tacnije, ja njega ne pustam. Kad to shvatim, odmah je izvucem.

,,Dobro sam." odgovorim, osecajuci se kao da gorim.

Verovatno tako i izgledam, jer Lukas ne prestaje da mi se smeje.

,,Hoces li izaci?" upitam ga, dok nepomicno stoji kod vrata.

,,Da, da, naravno." trgne se, kao da ga je neko osamario.

Prevrnem ocima, pa sacekam da prvi izadje. Kad se on skloni sa strane, kako bih i ja izasla, dah mi zastane. Vetar duva snaznije ovde gore, pa mi raznosi kosu na sve strane. Pokusavam da je obuzdam, dok osamuceno posmatram prelep pejzaz pred sobom. Sunce se krije iza oblaka, ali se i dalje delic njegovog odsjaja vidi u vodi. More je uzburkano zbog jakog vetra. Talasi zapljuskuju obalu, i gutaju pesak. Pazljivo se uhvatim za sipku, kako bih se pridrzala, jer mi se zbog ove lepote zavrtelo u glavi. Nikad nista slicno nisam videla. Neverovatno je.
U potpunosti razumem stranca kad kaze da je ovo njegovo omiljeno mesto. Ne cujem svoje misli, ne osecam nikakvu negativnu energiju. Tako je mirno, i glasno u isto vreme. Prosto je...ne znam ni sama.

,,Dopada ti se?" cak sam i na sekund zaboravila da je on ovde.

,,Zezas me? Ovo je prelepo." pokazem ispred sebe.

Mislila sam da je mesto na koje me je Simon odveo lepo. Ali ovo je, nesto sto se ne vidja svaki dan. Skrenem pogled ka strancu, koji uveliko gleda u mene. Ne znam o cemu on razmislja, ali jedino sto meni prolazi kroz glavu je cinjenica da sam bila u pravu.
Lukas nije los. Nimalo.