Zadržati te

~34~

Kada sam zavrsila sa susenjem kose, i feniranjem na ravno, stala sam ispred ormana. Ne razumem zasto uopste razmisljam sta cu da obucem, kad mi je to trenutno najmanja briga. Ne treba da je impresioniram. Ne treba da se sredjujem, za devojku, koja u svakom smislu izgleda bolje od mene. Cim sam je videla pored Lukasa prvi put, bilo mi je jasno zasto je nju izabrao. Njena plava kosa, duga do polovine ledja, njene koralne oci, njene crte lica, njeno telo. Sve je bilo na mestu. Olivija je kompletna devojka. Ima sve.
Za razliku od mene. Ne mogu da se poredim s njom. Mozda je i to jedan od razloga zasto Lukas ne moze, i nece, da je ostavi. Ne znam kako je to uopste moglo da mi padne na pamet.
Zasto bi zaboga raskinuo s takvom devojkom, da bi bio sa mnom?
Uvrcem pramen kose oko prstiju, razgledajuci svoj neuredan orman. Na kraju posustanem, pa samo izvadim prve teksas farmerke, koje su mi pri ruci. Pored njih ugledam obican crni duks, malo kraci, ali naravno, ne otkriva nista. Na njemu je sitan natpis, u desnom uglu ,,believe", koji mi je izmamio osmeh. Veruj. Tako prosta rec, a s druge strane i prilicno kompleksna. Ne pridajemo joj previse znacaja. Shvatamo je olako. Kada bih je se pridrzavala, mozda ne bih toliko sputavala sebe.
Nije sad ni vreme za mozganje Valerija. Zakasnices, ako nastavis da stojis u mestu.
Skinem svoj beli duks, pa obucem crni. Potom i trenerku zamenim s farmerkama. Obujem crne kratke carape, te opet odem do toaleta. Mogla bih da bar nanesem malo sminke. Da unesem malo zivota u svoje lice. Stavim korektor ispod ociju, pa ga razmazem ravnomerno. Procesljam obrve, jer ne volim da ih crtam. A i dovoljno su mi tamne, i guste. Podignem trepavice s maskarom, i namazem sjaj na usne. Zadovoljna sobom, izadjem, i samo pokupim telefon, pa krenem ka prizemlju.

,,Ja idem bako. Ne znam kad cu se vratiti." kazem, dok oblacim jaknu.

Sagnem se da uzmem crne vansice, a u pozadini zacujem njene korake. Kad se obujem, uspravim se, i susretnem se s njenim znatizeljnim pogledom.

,,Gde ides?" upita, odmeravajuci me.

,,Da se nadjem s Olivijom." dam joj odgovor, koji je htela odavno da dobije.

Pridje mi sa osmehom od uveta do uveta, pa me potapse po ramenu.

,,Videces, svidece ti se."

Sumnjam.

,,Ne moras da me cekas na veceri." kazem joj, i zanemarim njene reci.

,,Dobro mila. Lepo se provedi." kaze, kad se bacim svezem vazduhu u narucje.

Ne odgovorim joj nista, vec s rukama u dzepovima od jakne, izadjem iz dvorista.
Koliko je srecna sto idem da se vidim sa Olivijom, toliko je zaboravila da sam joj bukvakno rekla da necu jesti veceras. Zaista ne shvatam sta joj je Olivija uradila, pa je baka voli.
Ejmi poznaje citav moj zivot, pa je nije velicala, kao Oliviju.
Olivija mi je poslala poruku da se nadjemo kod Jejl-a. Nadam se samo da necu naleteti na stranca. Nadam se da nije s njom i dalje. Ipak smo se dogovorile da budemo same.
Kad stignem ispred Jejl-a, okrenem se oko svoje ose, u potrazi za plavom kosom. Ali nigde je ne vidim.

,,Val!" neko drekne moje ime, pa se okrenem ka izvoru glasa.

Uocim je ispod nekog ogromnog drveta. Pocelo je da se smrkava, tako da senka od grana direktno pada preko nje. Kad iskoraci ka meni, shvatim da je to ona. Uputim se prema njoj, dok me lagano hvata panika. Ponasaj se normalno Valerija. Moras.

,,Izvini ako si me dugo cekala." kazem joj, cim stanem ispred nje.

Ona mi se nasmesi, i odmahne glavom.

,,Nisam, ne brini." odgovori, dok ja pokusavam da ucutkam srce.

Sada, kada sam ovako naspram nje, krivica me spretno ubija. Nadgriza svaki deo moje unutrasnjosti. Bol plese po mojoj dusi, dok se ona rusi, pred Olivijinim ocima. No, ona to ne moze da vidi, niti da cuje.
Ne moze da se zavuce u moje misli, i vidi protekla dva dana, koja sam provela sa Lukasom. Onda, kad je njoj rekao da je otisao negde sam, bio je sa mnom. Njegove ruke su bile oko mog struka, dok smo gledali nocno nebo. Njegove usne su nezasito ljubile moje. Njegovo telo je bilo prilepljeno uz moje. Otvorili smo nase rane, i ispricali jedno drugom kako su nastale. Plakali smo na kolenima, u mojoj dnevnoj sobi. Plakali smo jedno drugom na ramenu.
Sada, kada posmatram sebe u njenim ocima, ne vidim nista, osim nepoznate osobe. Jedino vidim osobu, kakva sam mislila da nikada ne bih mogla da postanem. Stojim ispred devojke, cije je srce slomljeno na paramparcad, a da ona toga nije ni svesna. Kamo srece da mogu da joj kazem. Da ispraznim sebe. Da se lisim ovog razarajuceg bola. Ali ne mogu.
Ne mogu zbog Lukasa. Povukla bih ga sa sobom. A njemu je ocigledno stalo do nje. Na meni je da cutim. Da cutim, i da ne dozvolim da se sve to ponovi.

,,Idemo li?" pita me, s osmehom.

Nekako nateram sebe da joj uzvratim.

,,Idemo." odgovorim, pa mi ona okrene ledja.

Skrenem pogled ka kaficu, i prisetim se dana, kada jos nisam znala sta ce se desiti. Nisam imala pojma koliko ce taj stranac da mi promeni zivot. Koliko ce mene da promeni. Pretvorio me je u nejaku devojku. Devojku, koja ne zna da iskontrolise svoje emocije. Ne zna da suzbije, ovo, sta god da je, sto oseca prema njemu. Da je znala...
Samo da je znala, ne bi to nikada sebi dopustila.

Niotkuda, iz secanja mi ispliva, nesto sto mi je Jo rekao, pre nego sto sam dosla ovde.

,,Ne biramo kad cemo se zaljubiti Val. Moze da ti se desi kad se najmanje budes nadala."

Da, pa Dzo, bio si u pravu, kao i uvek. Desilo se kad sam najmanje ocekivala. Desilo se sa strancem, kom jos ni ime nisam znala. Sa strancem, o kom jos sto sta ne znam. A necu ni imati vise prilike da saznam. Ova devojka pored mene, nije to zasluzila. Kakvo god da je moje misljenje za nju, necu je vise povredjivati.
Makar to znacilo, da cu sebe morati.

,,Rekla mi je tvoja baka da imas starijeg brata." drago mi je da je prva rekla nesto.

,,Imam. Dzon." odgovorim nasmejano.

,,On ne dolazi?" upita.

,,Niko ne voli ovaj grad kao ja. Dolazio je, ali je prestao. Dosadilo mu je." odgovorim joj, prisecajuci se njegovog kukanja.

,,Zasto ga ti volis toliko? Naravno, izuzev Jejl." pogleda me radoznalo.

,,Ne znam. Miran je. Prija mi." slegnem ramenima.

Nemam pravi razlog, bas kao ni za Jejl. Izgleda da ne umem da izrazavam svoja osecanja. Nije ni cudo. Nikada mi niko nije ni trazio da to radim, pre Sandre, a sad i Olivije.

,,Tu si u pravu." nasmesi mi se.

Hodamo ulicama, koje su mi poznate. Poznatije od onih, kojim sam prolazila s Lukasom, i Simonom.
Oblake guta mrak, a Suncevi zraci su se sakrili iza kuca. Nema vetra, nema guzve, i samim tim, nema ni buke. Mislim da je to sasvim dovoljno dobar razlog, zbog kog volim ovaj grad.

,,Kad smo se doselili, nisam poznavala nikoga."

,,Stvarno?" pitam ljubopitljivo, jer mi baka nije rekla da oni ranije nisu ziveli ovde.

,,Da. Tek kasnije sam upoznala Lukasa, a i Sajmona." odgovori, i nasmeje se na spomen Lukasa.

Tacno vidim kako joj se zenice sire i skupljaju, dok u njima pluta sjaj. Rumenilo na njenim obrazima, i nacin na koji grize donju usnu, odaju je. Olivija je beskrajno zaljubljena u Lukasa. Ko sam ja da to ikada pokvarim?

,,Lukas me je privukao cim sam ga upoznala. Ima nesto kod njega sto prosto odmah..."

,,Zaslepi coveka." kazem instiktivno.

,,Bas tako. Zaslepi." kaze Olivija, a meni dodje da propadnem u zemlju, kad shvatim da sam to rekla naglas.

Ali ona ni ne obraca paznju na mene. Razmahala se rukama, dok mi objasnjava kako je uspela da sarmira nekoga kao sto je Lukas.
Pratila sam pomeranje njenih usana, dok mi se njen glas polako gubio. Kao da je odlazio od mojih usiju. Kao da su ga moje bubne opne odbijale. U mojoj glavi, i usima, bio je jedan glas, koji je vristao na mene. Moj.

,,Kloni se Lukasa!"