Zadržati te

~62~

Vrtim telefon po rukama, dok mi se razgovor sa Lukasom, premotava po glavi. I dalje sam pod utiskom. Sve sto je rekao, skinulo je kamenje s mog srca. Ne osecam vise onu tezinu, koju sam osecala, od momenta kada sam mu okrenula ledja na onom balkonu. Znam da ne bi trebalo, da se toliko vezujem, i da se dizem u nebesa. Ali zar nije prelepo, kada znas da su ti osecanja uzvracena? Zar nije ovakav osecaj normalan?

Cini mi se kao da se nista lose nije ni dogodilo medju nama. Kao da nije sa Olivijom u vezi. Kao da smo se samo razdvojili na neko vreme, zbog moje skole. Mada, nekako sam duboko dole, znala da cu da mu se vratim. Bilo bi neizbezno, s obzirom da bismo isli na isti fakultet. Sretala bih ga svakodnevno. Samo sam mislila, da cu uspeti, da ga prebolim, dok ne dodje do dana, kada bi trebalo da se vratim u taj grad. Ali izgleda, da mi Lukas prosto ne dozvoljava. Nemoguce je zaboraviti sve sto se desilo s njim, kada je svuda. Praznina u meni se pogorsavala iz minuta u minut, od kako nije tu. Sada se osecam kao da je popunjena. 

Odjednom, realnost me udari po sred cela. Kako ce moji roditelji da gledaju na sve ovo? Kako ce da prihvate moju molbu, da opet odem kod bake? Kako cu da im objasnim razlog?

,,Valerija, Dzon!" mamin urlik, presece me na pola.

Refleksno pogledam u vrata, i zaledim se. Ne mogu da im kazem pravi razlog. Znam da bi me zakljucali u sobu, do kraja zivota. Svesna sam koliko je to ironicno, zbog cinjenice, da su me stalno iz nje izbacivali. No, trenutno sam ubedjena, da bi me osudili na kucni pritvor. Ali sta da izmislim? 

,,Valerija!" 

Kuca se zatrese od njenog tona. A i ja. Ustanem s kreveta, pa izadjem iz sobe. Hodam toliko sporo, da pocinjem i sebe da nerviram. Cepkam zubima meso, unutar obraza, dok se molim da sve prodje kako treba. 

,,Hoces li? Taman sam posla gore po tebe." 

Mama se stvori ispred mene, na sta se strecnem. 

,,Evo me. Pricala sam sa Ejmi." odgovorim, kad stanem na poslednji stepenik.

Ona suzi oci, i uperi kaziprst u mene.

,,Nesto se desava s tobom, mlada damo." 

Progutam knedlu. Stvarno ne umem da pokrijem svoje emocije. Svaki put, kada me nesto kopka, moja majka nanjusi. Da li je do toga sto me dobro poznaje, ili sam samo nesposobna? 

Ne znam ni sama. 

,,Sve je u redu, mama." osmehnem joj se kiselo.

Ne zadrzim se vise u hodniku, s njenim vidovitim vestinama, vec udjem u kuhinju. Za stolom sede moj otac, i Dzon. Obojica podignu pogled ka meni. Pozdravim ih tiho. Poljubim tatu u kosu, pa se smestim pored njega. Mama sedne pored brata, i dalje gledajuci u mom smeru. Mrzim kada ovoliko vrsi pritisak na mene. Znam da to radi iz straha. Ali vec duze vreme, ozbiljno pocinje da mi smeta. Ranije sam umela da ignorisem. Ali Lukas je od mene, napravio mlakonju. 

,,Ja necu mnogo mama. Izlazim uskoro." kaze Dzon.

Osetim njegov pogled na sebi, pa podignem glavu. Ometena zvukom Lukasovih jecaja, potpuno sam zaboravila na razgovor sa Ejmi.
Pomislim kako Dzon mozda ne zna, da ja znam. Ali kada mi se nasmeje, i krisom namigne, shvatim da je obavesten. Verovatno se cuo sa Ejmi, cim je dosla kuci.
Da ne bih izgledala ljuto, jer mi on nije rekao, uzvratim mu osmeh. Iako jednim delom, jesam razocarana sto nisam cula od njega.

,,A gde ti to ides?" pita ga mama.

Dzo mi ocima pokaze, da ga izvucem iz maminih kandzi. Radio je to stalno, kada je bio sa Natasom.
Mama uzme zalogaj piletine, pa prvo pogleda mene, a onda Dzona.

,,Htela sam da razgovaram s vama." izleti mi.

Dodje mi da se izudaram od batina. Nije trebalo na ovaj nacin da zapocnem dijalog. Ali sada je gotovo.
Privukla sam paznju svih prisutnih. Prestali su sa jelom, i fokusirali se na mene. Predjem jezikom preko suvih usana, pa umiljato pogledam svakog od njih. Narocito svoje roditelje.