Zadržati te

~57~

Peti put zovem Ejmi. Opet mi ne odgovara.
Puhnem, dok mi se nervoza nagomilava. Nije mi se javila ni sinoc, iako sam joj rekla da to uradi. Sada mi se ne javlja, a kasnimo u skolu. Sigurna sam da je stavila i telefon na vibraciju, samo da bi uspela da izbegne danasnju nastavu. Ta devojka je stvarno neverovatna. Izludece me jednog dana njena neodgovornost.
Ali ja ne planiram da odustanem. Okrenem njen broj ponovo, pa ukljucim spikerfon. Sklonim telefon na komodu, kako bih se podigla iz lezeceg polozaja. Ukocila sam se tokom noci. Zaspala sam sa telefonom u rukama, i otvorenom porukom od Lukasa. Nisam mu nista odgovorila. Dugo sam se premisljala. Trazila prave reci. Ali bezuspesno. Na kraju sam odustala. Mislila sam da ce jos nesto da napise. Medjutim, kada sam se probudila, docekala me je ista poruka. Nijedna vise.
Sta da mu i kazem?
Sve sto sam imala, rekla sam mu one noci. Naravno, mnoge reci su ostale zatrpane u mom grlu. Zato se sada i mucim. Svakodnevno gusim.

,,Halo."

Konacno. Ejmin hrapav glas, spasio me je iz narucja mojih misli. Zgrabim telefon besno, i priblizim ga usnama.

,,Pa dobro, da li si ti normalna? Zovem te vec sest puta." odbrusim.

,,U redu je Val. Umorna sam." odgovori mi, i dalje umrtvljeno.

Prevrnem ocima.

,,Skola te nece sacekati Ejmi, da se odmoris. Dizi dupe." zapovedim joj.

,,Necu ici danas. Ne mogu."

Bas kao sto sam i ocekivala. Pokusace da me otkaci. Nekada joj je polazilo za rukom. No, ovog puta nema sanse. Ne planiram da popustim.

,,Ici ces gospodjice. Ako treba i puzeci." odgovorim.

Obujem papuce, pa odem u kupatilo. Spustim telefon na policu iznad lavaboa. Odvrnem cesmu, te se nagnem, kako bih se umila.

,,Glava me boli Val. Stvarno nisam u stanju."

,,Ne zanima me Ejmi. Imas tacno 15 minuta da se spremis." kazem joj, dok brisem lice.

Pocne da mi uhce u slusalicu, kao da ce to ista da promeni. Nasmejem se njenom detinjastom ponasanju, i zavrtim glavom.

,,Mrzim te Valerija Davis." kaze pribranijim tonom.

,,Takodje Ejmi. Hajde sad. Vidimo se za 15 minuta."

,,Mozda." odgovori.

Zanemarim njeno provociranje, jer nikuda nas nece odvesti. Samo joj prekinem, te se fokusiram na svoj izgled. Mogla bih malo da se doteram, s obzirom da neko vreme nisam isla u skolu. Nikoga nije briga doduse. Tamo sam poput duha, osim ako sam pored Ejmi. Nju uglavnom vecina poznaje, pa sam prinudjena da upoznajem nova lica. Mnostvo njenih propalih momaka, i par drugarica, kojima se od nedavno gubi svaki trag. Pretpostavljam da joj je dosadilo njihovo drustvo, kao i obicno. Ejmi nema problem da se udalji od nekoga, cim prestane da joj prija. A ja cak ni ne dozvolim da mi se neko priblizi, tako da ni ne dodje do toga da nekome treba da kazem da nam odnos ne funkcionise vise. Koliko god moja situacija bila bezbolnija, nekad bih volela da mogu da budem kao Ejmi. Da se zblizavam s ljudima. Da steknem nove prijatelje. 

Ali prosto ne mogu. Jedva sam uspela da se sprijateljim i sa Sajmonom. Oliviju ne racunam. S njom cu uvek imati nedefinisan odnos. Ne mogu da je nazovem drugaricom, a ni strancem. Lukasa ne zelim ni da pominjem. Ni sa njim nikada necu znati na cemu sam, niti sta smo bili. 

Hajde da pokusamo ovo jutro, da ne razmisljamo o susednom gradu. Pokusacu da budem prisutna u ovom. Zapostavila sam obaveze, zbog svega sto se izdogadjalo. Vreme je da se posvetim sebi, i svojim skolskim aktivnostima. Ostalo mi je jos malo vremena do kraja ove godine, i do upisa na Jejl. To mi je jedino bitno. Sve ostalo moze da saceka, ili ce vremenom samo od sebe da se resi.