Zadržati te

~83~

Sporim koracima silazim niz stepenice.

Tata je morao ranije da ode zbog posla. Dugo smo se grlili u hodniku. Drzao me je u narucju kao kada sam bila samo dete. Nekoliko puta mi je rekao, da se pazim, i da mu se sto cesce javljam. U nekom momentu, pomislila sam kako cu se i ja raspasti u njegovim rukama. Ali suzdrzala sam se. Obecala sam mu, da cu biti kraj telefona, i obavestavati ga o svemu. Nakon toga, izasao je na vrata, i od tada, sve vreme sam provela u sobi. Baki sam rekla, da zelim da se raskomotim, i slozim svoje stvari. Iako je i ona, kao i ja, znala da sam trazila samo izgovore, da ne razgovaram o svemu sto se dogodilo. Od kada sam dosla, pokusala je bezbroj puta, da zapocne temu, o kojoj moje srce odbija da prica. Nisam spremna jos. Ne znam ni da li cu uskoro i biti. Sto duze mogu, odugovlacicu. Dovoljno je i ono malo sto sam joj rekla, dok sam odlazila od nje, tog jutra. Nema potrebe, da dodajem bilo sta. Neka bude, da se nasa prica na tome i zavrsila. Ne planiram, da baku uvodim u detalje. Znam da cu je samo povrediti. Bas kao sto sam i svog brata, i Ejms. Neka bar baka ostane van svega toga.

Zakoracim u kuhinju, i zateknem je, na jednoj od stolica, sa soljicom caja na stolu, i nekom knjigom u rukama. Oslonim se na dovratak, hraneci svoje oci, njenim mirom. Izgleda tako spokojno dok cita. Oduvek sam joj se divila na tome. Cim dotakne knjigu, sve oko nje prestaje da postoji. Ne cuje apsolutno nista, niti je bilo sta drugo interesuje, sem tih ispisanih stranica. Mislim, zar to nije i cela poenta knjiga?

Da te odvuku sto dalje od ovog usranog sveta. Da te na tih nekoliko sati, postede svega sto te kopka. Da ti pokazu svu lepotu, koja se krije u njima, nadjacavajuci svu ruznocu u stvarnosti. Nikada nisam bila neki fan knjiga. Ali ne mogu da kazem, da nikada nijednu nisam procitala. Baka mi je cesto citala kad sam bila mala. A i kad sam porasla, na neki nacin bila sam prinudjena da citam. Baka mi je na svaka dva dana gurala knjigu u ruke, i govorila, kako ce mi se sigurno svideti. I svaka, koju sam zavrsila, ostavila me je bez teksta. Sa svakom sam bila odusevljena. Ali kada sam pocela, da se bavim svojim skolovanjem, digla sam ruke od romana. To je, recimo, bio moj beg od stvarnosti.

,,Koliko dugo stojis tu?" njen mio glas me trgne.

,,Par minuta." slegnem ramenima.

Ona sklopi knjigu, i odlozi je na sto, tik do caja, iz kog i dalje izlazi para. Baka me odmeri od glave do pete. Ponovi par puta, sve dok se konacno ne zaustavi na mojim ocima.

,,Kuda si ti posla mlada damo?" upita.

,,Idem da se vidim sa Sajmonom." odgovorim, bez predomisljanja.

Nema razloga, da je lazem. U sve je upucena. Zna vrlo dobro, da sam se redovno cula sa Sajmonom, kao sto vrlo dobro zna i koliko mi je taj plavi decko pomogao. Bilo je trenutaka, kada nije odobravala nase prijateljstvo. Ali na kraju, kada sam joj ispricala neke sitnice, koje je ucinio za mene, omeksala je.

,,A gde to?" pita, s dozom brige u glasu.

Svesna sam i odakle dolazi ta zabrinutost. Ista ona, koja je mene obgrlila oko duse, kad me je Sajmon pozvao na kafu. Ali verujem mu. Ne bi me nikad izlozio takvom riziku. Nikada me ne bi namerno bacio u vatru, za koju sam zaboravila kako se gasi. Mada, cini mi se, da i dalje vijore plamenovi unutar mene.

,,Negde, sto dalje od Jejl-a, i..."

Ne mogu cak ni da izgovorim.

Baka klimne glavom u znak razumevanja. Potom mi pokaze ocima ka vratima, i pruzi mi jedan blag osmeh.

,,Idi, da te ne ceka. I ne zadrzavaj se dugo."

,,Ne brini. Nisam ni planirala." kazem.

Posaljem joj vazdusni poljubac, i pojurim u hodnik, da se obujem. Zatim istrcim napolje, pa kroz dvoriste, te mi se stopala sama od sebe ukopaju u mestu. Zavucem ruke u dzepove, i uslisam glasicu u mojoj glavi molbu, pa skrenem pogled ka desno. Zagledam se u ulicu, koja vodi, tamo gde ne zelim vise ikada da odem. Niti da sretnem svoju proslost. Cini se kao da nije mnogo vremena proslo, a zapravo godinu dana, je i previse, ako mene pitate. Za godinu dana, sasvim je moguce, da prebolite nekoga. Da ostvarite svoj najveci san. Da odete negde, gde ste oduvek zeleli. Da se ludo zaljubite. Da se udate, ili ozenite. Da dobijete dete. Za godinu dana, ceo zivot moze da vam se promeni. Na bolje, ili na lose, to je vec na vama.

I donekle sam verovala, da se moj znatno promenio. Da sam uspela, da ga izbacim iz svog zivota. Da ne postoji nista, sto bi moglo, da me ikada podseti na njega. Da se svaka emocija, u meni ugasila. Islo mi je dobro. Ubedjivanje same sebe u tako nesto. Tako sam pregurala sve ove prethodne dane. Tako sam dogurala ovde, gde sam sada. Ali jedna sitnica, jedna ulica, neki priguseni glasovi, sve su vratili. Svaka uspomena, kao usporen snimak, odvija se ravno ispred mojih ociju. I mrzim sebe u ovom momentu, jer ne mogu da se iskontrolisem. Mrzim sebe, sto kao neka glupaca stojim na sred ulice, i razmisljam o njemu. O tom coveku, koji nije umeo, da me na istoj ovoj ulici zadrzi. Nije umeo, da me cvrsto zagrli, i ispuni svako obecanje, koje mi je dato.

Ma sta lupam. Nije da nije umeo. Nije hteo. Ne mogu, a da se na tren ne zapitam, sta li radi sada. Da li moze, da predoseti, da sam ovde? Da li ga je nesto jutros podsetilo na mene, na nas? Da li ga ova jesen, vraca na onu proslu, onu nasu?

Prodrmam glavom, jer mi je dosta, da se zamaram takvim mislima. Trenutni fokus mi je Sajmon. Pridrzavacu se toga. A svega ostalog, privremeno otarasiti.

Krenem putem, kojim mi je receno, da idem. To jest, zaputim se stranom suprotnom od Jejl-a. Prvi put sam cula za kafic, za koji mi je Sajmon rekao. Nahvalio mi ga je, i obecao, da imaju late. Kada je shvatio sta je rekao, izvinjavao mi se kao ludak, dok ga nisam nekako smirila. Nije kao da mi je sve nepodnosljivo. Smatram, da se odlicno nosim sa citavom situacijom. Mnogo bolje nego sto sam ocekivala.

,,Val!"

Naglo podignem glavu, i susretnem se sa plavim momkom, duze kose, no sto se secam, i rukom u vazduhu. Na mom licu odmah zasija osmeh, i automatski otera sve ono sto je prigusivalo taj sjaj. Nedostajao mi je. Mnogo vise nego sto sam bila svesna. Uverim sebe jos vise u to, kada ubrzam hod, i na kraju se samo zaletim ka njemu, ne mareci, ako se sapletem, i zavrsim na hladnom asfaltu. Sajmon me spreman doceka, i podigne u vis. Stegnem ruke oko njegovog vrata, skviceci mu na uvo. Zavrti me nekoliko puta u krug, pa me spusti na zemlju. Ali i dalje smo zagrljeni. Tacnije, prilepljeni jedno za drugo. Nedostajao mi je moj prijatelj. Previse. Zaboravila sam koliko je lep osecaj, imati ga kraj sebe. Imati nekoga, ko je prosao s tobom najtezi momenat u tvom zivotu. Bio je tu. Nije mi okrenuo ledja i otisao, iako je mozda imao puno pravo za to. Ostao je. Zadrzao me je u njegovom zivotu. Kao i ja njega.

,,Nedostajala si mi devojko." kaze, kad se otkacim s njegovog vrata.

,,I ti meni, Sajmone."

,,Da te vidim." zakoraci unazad, i predje pogledom po mom telu.

Zatim me ponovo pogleda u oci, i zamahne glavom, sa osmehom.

,,Porasla si, Val. Prolepsala si se."

Zasto mi svi to govore?

Nemoguce je. Nema sanse, da ikada poverujem u to. I dalje sam ista devojka, kakva sam bila i pre godinu dana. Jedino sto se promenilo je, moje misljenje o ljubavi. Nista vise.

,,Daj, ne preteruj. Pogledaj tebe." prebacim temu sa sebe na njega.

Sajmon odmeri samog sebe, pa me pogleda s podignutom obrvom.

,,Sta ti je s kosom, covece? Promenio si stil?" upitam, lukavo se smeskajuci.

Treba ce mi vremena da se naviknem na ovog Sajmona ispred sebe. Prvenstveno na njegovu talasastu plavu kosu, koja mu sada doseze do ramena. A onda i stil oblacenja. Ne pamtim kada sam ga videla u uskim farmerkama, i jos tesnijoj majici, a onda i kaputom. Da ne pominjem elegantne cipele. On prica meni kako sam porasla. Ocigledno se nije skoro pogledao u ogledalo.

,,Ah pricacu ti, pijana devojko. Ali hajde za pocetak, da sednemo unutra. Pocinjem da se smrzavam." odgovori, pa spusti ruku na donji deo mojih ledja, gurajuci me ka ulazu.

Nasmejem se samoj sebi u bradu, radosna, jer je moj prijatelj tu. Opet, ne obazireci se ni na sta ostalo.