Zadržati te

~61~

Uvek bi me obuzela jeza, kad bih cula taj nadimak. Ali ovog puta, zabrinuo me je Lukasov ton. Namrstim se, cim cujem neko suskanje, a onda i prigusen jecaj. Da li on to place? 

,,Lukas, tu si?" pitam.

Izjeda me unutrasnji glas, koji mi govori da nesto debelo nije u redu. 

,,Uradio sam nesto strasno Val. Ja..." 

Ukocim se od glave do pete. Utrne mi svaki misic. Prekrijem usne rukom, nadajuci se da nije ono sto mislim da jeste. Iskreno se nadam, da Lukas nije oca lisio zivota. Sve ostalo mogu da podnesem, ali molim se Bogu da mu je tata ziv. Iako taj covek ne zasluzuje da dise, ne zelim da Lukas uprlja ruke ocevom krvlju. 

,,Reci mi." kazem, pa progutam knedlu.

,,On je...napao je mamu...i ja sam samo..." glas mu secka.

Ubija me s ovim odugovlacenjem. Nakostresena sam, dok iscekujem da mi kaze o cemu se radi. Svasta mi pada na pamet, a on nema nameru, da samo izbaci to iz sebe. Na svaki sekund, kroz usi mi prostruji njegov plac, i niz jecaja. Trudi se da ih prikrije, ali jace je od njega. 

,,Ispljuni Lukas. Bice ti lakse." 

Prodjem rukom kroz kosu, i promeskoljim se u mestu, jer mi postaje neudobno. Ukocicu se, ako nastavim da sedim na podu.
No, to je sada poslednja stvar o kojoj treba da razmisljam. Lukasu je potrebna pomoc.

,,Udario sam ga, Val." kaze prisebnije.

,,To nije toliko strasno Lukas. Ako je napao tvoju majku, normalno je da ces da je odbranis. Ne raz...." prekine me.

,,Nisam se tu zaustavio. Prebio sam ga. Nije disao. Morali smo da ga odvedemo u bolnicu. Sad cekamo da nam jave njegovo stanje." pojasni.

Skocim na noge, pa krenem da se vrtim kao manijak po svojoj sobi. Drzim se za glavu, razmisljajuci sta pametno da kazem. Ocekivala sam da je samo branio svoju majku.
Na kraju se ispostavilo, da se desilo ono cega sam se i pribojavala. Lukas je zamalo ubio njegovog oca. Mogu da zamislim kolicinu besa, koji ga je naterao na tako nesto.

,,Vi ste sada u bolnici?" upitam, jer nisam sigurna da sam dobro razumela.

,,Da. Mama i ja." odgovori sapatom.

Pretpostavljam da je ona pored njega. Zasto nije i Olivija pored njega? Zar joj nije javio sta se dogodilo?
Tada mi sine. Olivija ni ne zna da Lukas ima poteskoca sa ocem. Nikada joj nije ispricao. Rekao mi je, da sam jedina koja zna. Mozda je i Sajmon upoznat sa njegovom situacijom. Ali on mi nije nista spominjao. Niti ja njemu.

,,Kako ti je mama?"

,,Uzasno. U soku je."

Naravno da jeste. Muz je fizicki povredio, a njen sin ga je umalo ubio pred njenim ocima.

,,A ti?"

Zagrizem donju usnu, od nervoze. Zabole me noge, pa sednem na ivicu kreveta, preko puta prozora.

,,Ne znam. Hteo sam oduvek da ga ubijem, zbog svega sto mi je uradio. Ali ne bukvalno Val. Ne znam sta me je spopalo."

Vidim da mu je itekako tesko da prica o tome. Jedva prevaljuje te reci preko jezika.

,,Povredjivao je tvoju majku Lukas. Razumem zasto si tako reagovao. Svako bi." odgovorim, dok mi oci lutaju po nebu.

Polako pada mrak. Bacim pogled na sat, na komodi kraj kreveta, i shvatim da ce uskoro vecera. Znam da ce se mama popeti gore, ukoliko ne sidjem, kad mi je receno. Ali ne mogu da ostavim Lukasa u ovakvom stanju.

,,Zato sam te i pozvao."

,,Zasto?" pitam radoznalo.

,,Zato sto jedina razumes, izgubljena devojko."

Nasmejem se, a svaki unutrasnji deo mene vristi od srece. Cini mi se kao da je proslo predugo od kada smo razgovarali na ovaj nacin. Ljudski.
Nedostajao mi je i taj nadimak. Jedino ga volim, kada ga od njega cujem.

,,Tu sam Lukas. Kada god ti treba neko, s kim ces da pricas, tu sam."

,,S tobom jedino i zelim da pricam Valerija." odgovori, a ja mogu da ga zamislim kako se zavodljivo smeska.

Otezava mi ovim ponasanjem. Ali trenutno se suzdrzavam da mu zamerim, ili ucutkam. Godi mi, a i njemu. Prezivecu, ako se jednom prepustim, umesto da bezim. Muka mi je od bezanja. Nikuda me nije ni odvelo.

,,Drago mi je."

,,Izgubljena devojko?"

,,Molim strance?"

Napravi kratku pauzu, a ja zatvorim oci, uzivajuci u zvuku njegovog disanja. Osecam se kao da je pored mene. Cak mogu da namirisem i njegov uobicajeni parfem.

,,Mozes li da dodjes?"

Naglo otvorim oci, i zagrcnem se sopstvenom pljuvackom.

,,Sta?" pitam, ne verujuci svojim usima.

,,Da li mozes da dodjes?" ponovi isto.

Lukas me pita da dodjem. Lukas, zbog koga sam i otisla. Vec smo vodili ovaj razgovor. Ne znam zasto mora da se sada vraca na to. Zavrsicemo poziv sa svadjom. Znam da necu moci da se suzdrzim, i da cu reci nesto zbog cega cu se kasnije pokajati. A on nece moci, da me spreci, da spustim slusalicu. Zato sto nema sta, ni da kaze. Odlucio je da zadrzi Oliviju. Zasto onda uporno pokusava mene?

,,Molim te. Potrebna si mi ovde. Raspadam se Val."

,,Lukas, ne mogu." odmah odgovorim.

Ne moze da misli, da cu da potrcim ka njemu, cim me zamoli. Ruke su mu zauzete. A nemam nameru, da se borim s bilo kim, za slobodno mesto.

,,Znam da sam sve sjebao. Posebno tebe. Sebicno je ovo sto trazim od tebe. Ali Val, ja stvarno ne mogu da zivim bez tebe. Od kada si otisla, sve mi je izgubilo smisao. Ne ide mi. Svuda si, gde god da odem. Poludeo sam kada si mi rekla, da si bila u klubu. Sama pomisao na sve te muskarce, koji su bili oko tebe, ubija me u pojam. Molim te, dodji, izgubljena devojko. Samo dodji. Preklinjem te. Da znam da si tu."

Sve ono sto sam zelela da cujem od njega, upravo je izgovorio. Svako slovo, svaka rec, svaka recenica, urezali su se duboko u moje srce. Mogu da osetim, kako mi rane zarastaju. Oci mi se napune suzama. Ali ne od tuge, vec od ushicenja, zadovoljstva. Moj stranac je rekao sve ono, sto sam potajno prizeljkivala. Cini mi se, kao da u pozadini svira neka prelepa melodija, okrenuta sam ka nocnom nebu, a sitne suze mi trce osmehu u zagrljaj. Smejem se, i placem, dok posmatram kako se boje prelamaju na nebu. Bas kao i one veceri, kada me je prvi put odveo u svetionik.
Mozda sam luda. Mozda bi trebalo da istog momenta prekinem vezu, i odem dole na veceru, kao da se nista nije desilo. Mozda bi trebalo da ga odbijem, i kazem mu da me vise nikada ne pozove. Ali ne mogu. Ne zelim, ni necu.
Znam da je iskren. Znam da je mislio to sto je rekao. Naravno, tu i dalje postoji Olivija. Ali, postoji onda i cvrst razlog, zbog kog Lukas ne moze da je ostavi. To sam osetila jos kad mi je prvi put rekao da bi voleo da me je ranije upoznao. Da su stvari bile drugacije.
Nesto tu smrdi. Sada sam sto posto sigurna. Ne znam da li cu ikada saznati. Ko zna.
Ali sada cu da se skoncentrisem na ono sto mi je rekao. Potrebna sam mu. Potreban je i on meni. Ostalo je nebitno.

,,Moram prvo da popricam sa roditeljima. Javicu ti posle, da li dolazim. Dacu sve od sebe da ih ubedim." kazem, pa obrisem levi obraz, slobodnom rukom.

,,Mislio sam da ces da me odbijes. Zasto nisi? Povredio sam te."

,,Nedostaje mi Jejl." kazem, dok mi svaki deo duse vice: ,,Nedostajes mi ti, strance".

,,Nedostajes i ti Jejl-u, izgubljena devojko."