Zadržati te

~93~

Bez mnogo odugovlacenja, prekinula sam joj slusalicu, ubacila telefon natrag u dzep, i ovog puta, bukvalno pojurila ka kaficu. Nema potrebe, da vise razvlacimo ovu temu. Neka se sve razresi bas sada. Muka mi je od svega. Ne zelim da provedem jos jednu godinu, razmisljajuci o mogucim razlozima, zbog kojih ne mozemo da budemo zajedno. Ne zelim vise, da zaokupljujem svoje misli takvim stvarima. Necu vise ni da mucim svoje srce. Zelim da se otarasim ovog tereta na dusi, koji nosim od prosle godine. Samo nek se ova misterija zavrsi. Samo to hocu. Da ili nastavim dalje sama, ili sa Lukasom pored sebe.

Oba slucaja su mi prihvatljiva. Najbitnije je, da budem konacno rasterecena, i oslobodjena.

Poput manijaka povucem vrata ka sebi, i samo uletim unutra. Znam da je tu. Pre skoro dva sata, nadala sam se da ga necu sresti. A sada se molim Bogu, da stoji iza onog sanka. Ne mogu lepo da vidim, s obzirom, da se ljudi gurkaju, trazeci mesto da sednu. A neki se pakuju, da odu. Podignem se na prste, u nadi, da cu ugledati crne cuperke. U jednom momentu, pozelim da samo odustanem, i odlozim to za sutradan. Ali onda ga spazim, kako pokusava, da dohvati neko pice sa police. Sklonim se sa strane, da neka devojka i momak prodju, pa kad mi se put dovoljno procisti, krenem hrabrim koracima prema njemu. Vreme je da se suocim sa svojom prosloscu. Vreme je, da saznam tu veliku tajnu, koja se od mene krije.

Neplanirano lupim sakom o sank, zeleci da privucem svu njegovu paznju. Ne uspem iz prvog puta, jer je zauzet naplacivanjem racuna. Sacekam da gost uzme kusur, pa kad se odmakne, ponovim svoj genijalan plan. I za divno cudo, Lukas skrene pogled, i razgolaci oci, cim me ugleda. Ni ne potrudi se, da suzbije osmeh na licu, kao i uzbudjenost sto sam ponovo dosla. Verovatno misli kako sam dosla, da mu izjavim ljubav, i kazem kako cu mu dati jos jednu sansu. Ili da cu reci kako cu ovog puta, da mu dam vreme, koje mu je neophodno.

No, itekako ce se razocarati, kada shvati, da to nije razlog mog povratka. Zato se popnem na jednu od stolica, i docekam ga potpuno bezizrazajnog izraza lica.

,,Slusam te, izgubljena devojko." kaze, te suzi oci.

Srce mi usklikne zbog tog nadimka, ali ga istog trena ucutkam. Dosla sam da saznam istinu, ne da se topim zbog njegovog glasa, i tog harizmaticnog pogleda. Moram da ostanem pribrana, ako zelim, da ovo izvedem kako treba.

,,Treba mi usluga."

Lukas se nagne blize meni, i dalje se naivno nadajuci, da sam dosla iz neke romanticne namere. Mrzim sto cu to morati, da mu uskratim.

,,Sajmon mi je prvi napomenuo. A onda sam juce cula i od tebe." kazem, totalno ravnodusno.

On klimne glavom.

,,Sta tacno?" uozbilji se.

Polizem donju usnu, a Lukas taj moj jednostavan pokret isprati. Uglavnom bih se na to najezila od glave do pete. Ali trenutno, ne zelim da me to nimalo omete.

,,Postoji nesto sto te drzi blizu Olivije. Neki razlog, zbog kog si s njom. Tako ste mi rekli." odgovorim.

,,Sajmon ti je nesto rekao?" Lukas odmah skoci.

Odmahnem glavom, kako bih ga smirila. I uspem.

,,Rekao mi je, da treba od tebe, da saznam. I evo, tu sam." kazem, i rasirim ruke.

Medjutim, Lukas me zaledjeno gleda. Kao kip stoji predamnom. Sumnjam da me cak i vidi. Gleda kroz mene. Spustim ruke na sank, odmeravajuci njegovo lice. Poprimilo je belu boju. Izgleda kao da je video duha.

Izgleda, da je ova tema jos gora, nego sto sam mislila. Do sada ga nikada nisam ovako direktno i otvoreno pitala, da mi isprica o cemu se radi. Desavalo se u afektu. Ali nikada ovako prizemno. Niti sam previse obracala paznju na ono sto ce mi reci. Mada, sada, drugacije je. Zanima me. Nije ni svestan koliko. I necu odustati, dok ne dodjem do onoga sto zelim.

,,Valerija, ja...ne mogu...ne mogu to da ti kazem." muca.

Pretpostavljala sam, da ce se odupirati.

,,Dugujes mi istinu, Lukas. Dugujes mi da znam zasto nisam voljena, onako kako sam zasluzila da budem."

On uperi prstom u mene.

,,Voljena si ti i mnogo vise nego sto mislis. Samo ne zelis to da vidis."

Njegove reci me uzdrmaju, i pogode pravo tamo gde se nalaze sve nase najlepse uspomene. Na sekund me vrati u taj period, ali se brzo prizovem pameti. Moram da se drzim onoga zbog cega sam ovde.

,,Reci mi zasto si s njom i dalje? Pomozi mi, da te shvatim. Pomozi mi, da ti oprostim, jer me nisi zadrzao." kazem mekanijim tonom.

Lukas pogne glavu, pa se uhvati za istu. Okrene se nekoliko puta oko njegove ose, odmahivajuci glavom. Kao da se bori sa glasovima u njegovom umu. Tako mi deluje. Nesto ga sprecava, da mi isprica. Nesto ili neko. Nisam sigurna jos.

,,Ne trazi mi nesto, sto ne mogu, da ti dam, Valerija. Prosto ne mogu." kaze ocajan.

,,Ne mozes ili ne smes?" upitam.

On se zaustavi, prestane sa svakom vrstom kretanja, i zacudjeno me pogleda. U tom trenutku shvatim, da se ne radi o necemu, vec o nekome. Poznajem ga dovoljno dobro, da procitam neke stvari s njegovog lica.

,,Neces odustati, zar ne?" pita me, umesto, da mi odgovori.

,,Nikada." odgovorim samouvereno.

,,Ne mogu, da ti kazem Valerija. Shvati."

Verovatno cu zazaliti zbog ideje, koja mi je pala na pamet upravo, ali bolje i da zazalim zbog toga, nego da dignem ruke od informacije, koja mi je potrebnija sada, vise nego ikada.

,,Ako mi ne ispricas sve, izaci cu sa Vilijamom na tu kafu. I to ce znaciti, da smo ti i ja zauvek zavrsili."

Definitivno nisam do sada Lukasa videla besnijeg, i izbezumljenijeg. Usne su mu se otvorile sirom, a oci mu izgledaju kao da ce svakog casa da ispadnu. Ne moze ni on, kao ni ja, da verujem, da sam to izgovorila. Da sam se usudila, da ga na taj nacin ucenjujem. Mozda i jesam preterala, ali mora i on da shvati, da mi je dosta svega. Previse se oduzila ova situacija. Ne moze, da me krivi, jer mu trazim odgovor, koji realno, zasluzujem posle svega.

,,Neces to uraditi." odgovori, i dalje sokiran.

,,O da, itekako hocu." nabacim lukav osmeh.

Nemam pojma sta je uslo u mene. Sujeta, osveta, zelja za istinom. Ili sva tri odjednom.

,,Ja sam..."

Prekinem ga, tako sto procistim grlo, i bacim pogled na svoj rucni sat.

,,Imas vremena do sedam sati, da me obavestis o tvom konacnom odgovoru. Ako mi se ne javis, znacu sta si odlucio." kazem.

Bez ikakve posebne namere, namignem mu. Ne znam zasto, ali osetim se prilicno mocno. Mozda je to i sebicno s moje strane, ali mislim da sam i previse vremena provela ubijajuci sebe pitanjima.

Ne dozvolim mu, da bilo sta doda, pa ustanem, okrenem mu ledja, i podignute glave, odsetam od stranca. Ovog puta, ne bezim. Hodam polako. Ovog puta je na njemu.

Da li ce pobeci od mene, ili pokusati da me zadrzi kraj sebe?