Zadržati te

~6~

,,Zar nemas posla?" upitam ga.

Sigurno je proslo malo vise od pola sata od kada samo stoji iza sanka, i prica sa mnom. Nije da mi smeta, ili da zelim da ode, ali ne bih ni da izgubi posao zbog mene.

,,Zar sam ti toliko dosadan?" uzvrati mi pitanjem, sa prilicno ozbiljnim izrazom lica.

,,Ne, ne. Nije to. Samo nisam jedina koja sedi ovde." odgovorim pazljivijim tonom.

Medjutim, cim se nasmeje, shvatim da se samo zafrkavao sa mnom. Prevrnem ocima, pa zagnjurim nos u ono malo kafe sto je ostalo, kako se ne bih i ja nasmejala.

,,Koleginica se pobrinula za sve. Ne brini." kaze.

Klimnem glavom, pa se povucem u svoj um. Mozda je neprikladno s moje strane, ali odmeravala sam ga, dok je on bio zauzet porudzbinom, koju mu je ta koleginica upravo donela. Prelazila sam pogledom po njegovim crtama lica, i pomislila kako je nemoguce da neko tako dobro izgleda. Ovo je prvi put u mom zivotu da sam naletela na takvog muskarca. Njegov osmeh, dok pravi neki milksejk, cini mi se, je prelep. Cak se ni ne trudi. Nacin na koji mu se ruke pomeraju, i vene ocrtavaju na sakama, ostavlja me bez teksta. Crna majica kratkih rukava mu stoji pripijena uz telo. Tacno se vidi da ima ravan, i zategnut stomak, kao i grudi.
Nesvesno se ugrizem za donju usnu, pa zamahnem glavom, kako bih oterala sve te primitivne misli. Ne znam koji je djavo usao u mene. Ja nisam ovakva. Ni priblizno. Zato je bolje da se unormalim.

,,Uzivas u pogledu?" upita stranac, a ja na momenat pomislim kako se obraca nekome pored mene.

Ali kad pogledam pored sebe, uvidim da nema nikoga. On pita mene. O Boze. Primetio je da sam ga gledala. Bravo Valerija.

,,Oprosti. Ja..." toliko duboko uplivam u sopstveni sram, da ne znam ni sta da mu kazem.

,,U redu je, izgubljena devojko. Razumem te. Ni meni nije lako sa sobom." odgovori.

,,Malo smo egoisticni." kazem opustenije.

On napravi neku grimasu, kao da razmislja sta da mi kaze na to, ali umesto toga samo slegne ramenima.

,,Vidim." kazem, pa pogledam na telefon da proverim koliko ima sati.

Zinem u soku, kad shvatim da sam ovde previse dugo. Baka se sigurno zabrinula. A kad mi se oglasi zeludac, setim se i da nista nisam jela.

,,Moram da idem. Mozes li mi dati racun?" pitam ga, dok kopam po dzepovima, kako bih pronasla novac.

On se osloni dlanovima na sank, i samim tim mi se priblizi. Sav vazduh mi izleti iz pluca, a usta mi se osuse zbog njegove blizine. Osvesti se Val, pobogu.

,,Stavicu na svoj racun. Platila si mi razgovorom, izgubljena devojko." kaze, pa mi namigne.

Umalo se nisam skotrljala s ove visoke stolice zbog njegovog prodornog pogleda. Procistim grlo, te ustanem, i nasmesim mu se u znak zahvalnosti.

,,Hvala ti strance." kazem i naglas.

Posto nista vise nije rekao, okrenem se, pa krenem prema vratima.

,,Nadam se da cu te videti opet!" cujem njegov glas, pre nego sto sam se ponovo nasla na ulici.

,,Nadam se i ja." prosapucem za sebe.

Nagnem glavu da udahnem malo svezeg vazduha. Nisam ni primetila koliko je unutra bilo zagusljivo. Zatvorim oci, i iskoci mi slika stranca. Trgnem se, i stresem, kako bih je uklonila. Stvarno mi nije dobro.
To je obican stranac na kog si naletela Val. Nema potrebe da preterujes.
Stani. Ja mu cak ne znam ni ime.
Lupim se po celu, kad shvatim da smo pricali skoro sat vremena, a nismo se predstavili jedno drugom. Jos je rekao da se nada da ce me opet videti. Iako je ovo mali grad, sumnjam da cu ikada vise naleteti na njega. Osim ako planiram svaki dan da dolazim ovde na kafu, sto ne dolazi u obzir. Izbegavacu to mesto neko vreme. Da, tako cu uraditi.
Kada sam obrisala pricu o strancu iz glave, primetim da stojim ispred kafica vec dva minuta. Ljudi me zaobilaze kako bi mogli da udju. Nasmejem se samoj sebi, pa polako krenem u pravcu kuce. Verujem da baka ludi, jer me tako dugo nema. Ali objasnicu joj sve kad dodjem. Jos jednom pogledam Univerzitet, i jeza me prodje duz kicme kao i uvek. Jednog dana cu ziveti ovde, i ici na Jejl. Ispunicu sebi to obecanje. Nemam nameru da odustanem.
Vetar je prestao da duva za divno cudo. Znatno je prijatnije napolju, iako ce uskoro poceti mrak da pada. Oblaci su se nadvili nad New Haven-u. Uprkos tome, i dalje je najlepsi grad u mojim ocima.
Prodjem bakinu stazicu, koja je leti sa obe strane ukrasena cvecem i zelenilom. Otvorim vrata, pa javim baki da sam stigla. Ona se iste sekunde stvori ispred mene, briznog pogleda.

,,Gde si se zadrzala mila?" upita me.

,,Bila sam u onom mom kaficu. Zapricala sam se s nekim konobarom, pa sam zaboravila na vreme." odgovorim joj iskreno.

Nju nikad nisam slagala, niti je bilo potrebe za tim. Mada, njen iznenadno, vragolasti pogled, naterao me je da zazalim sto sam to rekla.

,,Konobar? Kakav je?" Ejmi govori iz nje.

Puhnem frustrirano, pa je samo zaobidjem. Odem u kuhinju, da uzmem casu ledene vode. Treba ce mi.

,,Reci baki."

,,Fin je." kazem, nadajuci se da ce se zadovoljiti time.

,,Samo je fin?" ali naravno da nece.

Ostavim casu pored sudopere, pa se okrenem ka njoj. Prekrstim ruke ispod grudi, razmisljajuci sta jos da dodam. Ona sedi za stolom, i radoznalo me posmatra. Osecam se kao da Ejmi sedi ispred mene, a ne baka.
Ne sumnjam da ce i moja drugarica ovako da reaguje kad joj budem rekla. Ako joj budem rekla.

,,Lepo smo popricali. Ide na Jejl."

,,Stvarno? Pa to je super Val. Upoznala si nekoga ko ima ista interesovanja." kaze s puno entuzijazma.

A ja se setim njegovih reci ,,nije toliko interesantno kao sto mislis". Osmeh mi niotkuda zasija na licu, pa ga brzo prekrijem, da bi baka prestala da navaljuje.

,,Druga je godina. Uostalom, ko zna dal cu ga opet videti." izjavim.

,,Naravno da hoces. Mali je ovo grad." odgovori mi.

,,Mozemo li da promenimo temu?" pitam je.

Vidim da ima jos nesto da kaze, ali ipak posustane. Nasmesi mi se, pa klimne glavom.

,,Gladna si?" na njeno pitanje, zeludac mi nenormalno podivlja.

,,Da, mnogo." odgovorim.

,,Ajde sedi, sad cu da postavim da jedemo."

Poslusam je bez dalje diskusije, pa me misli odvedu ka tom kaficu. Taj stranac, kom ne znam ni ime, iz nekog nepoznatog razloga, ostavio je snazan utisak ne mene. Protiv moje volje. Razmenili smo samo par reci, a opet postoji nesto u njemu, sto mi ne da mira. Nikada mi se to ranije nije desilo. Ipak, nikada nisam ni pricala sa strancima. Kao sto sam mnogo puta napomenula, to nije moj stil. Stidljive sam prirode, i uvrnuto se ponasam kad god neko pokusa da zapocne konverzaciju sa mnom.
A s druge strane, sa ovim strancem, bilo je drugacije.
Zasto?