Zadržati te

~87~

,,Otkud ti ovde, Lukas?" upita ga Sajmon, prekidajuci Lukasovo i moje intenzivno buljenje jedno u drugo.

Lukas ga pogleda, te slegne ramenima.

,,Bilo mi je dosadno, pa sam hteo, da posetim Vila. Nisam imao pojma, da ste ovde." odgovori mu, potpuno nezainteresovano.

Skrenem pogled ka Sajmonu, koji bas u tom momentu, pogleda u mene. Osmehnem mu se, a on mi uzvrati. Vidi i sam, da se nalazim u nezgodnoj situaciji, i da mi je potrebna sva njegova podrska. Nadam se samo, da Lukasu, nisam toliko ocigledna. Trudim se, da prikrijem zadovoljstvo, zbog njegovog prisustva.

,,Pozvao sam Val na kafu. Tek je stigla jutros." kaze mu Sajmon.

,,Oh, opet si dosla u posetu baki. Lepo." pogleda me stranac.

Otvorim usta, da mu kazem pravi razlog mog dolaska u ovaj grad, no Sajmonov kasalj me prekine u tome.

,,Zapravo, Val je upisala Jejl."

Nastane kratka tisina, koja mi zaledi krv u venama. Smognem snage, pa podignem glavu i pogledam te crne oci. Uocim prijatnu iznenadjenost u njima, kao i toplinu, koja me je oduvek podsecala na ususkan dom.

,,Nisam znao. To su odlicne vesti, Valerija. Cestitam." tracak uzbudjenosti u njegovom glasu, pogodi me pravo u srce.

Znam da je iskren. Ne mogu, da lazem, i da kazem, da me samo obmanjuje. Ocigledno je, da mu je drago. A i znam, kolika mi je podrska bio, prosle godine. Gurao me je napred, i bodrio. Verovao je u mene. Mislim, da sam jedino u to bila sigurna kod njega. Sve ostalo je postalo prah i pepeo.

,,Hvala ti." odgovorim sramezljivo.

Donekle me i muci, cinjenica, da se nije ni setio, da pita Sajmona, bar nesto vezano za mene. Sada bi znao, zasto sam ovde. Mislila sam, da ga nije potpuno proslo. Ali izgleda, da sam sve vreme tesila samu sebe. Lukas je sasvim dobro. Deluje mi i srecno. Znatno srecnije, no kada sam ja bila deo njegovog zivota. Nemam prava, da kvarim tu srecu. Mogu samo, da joj se divim.

,,Mislio sam, da ces, da..."

,,Odustanem. Ali nisam, kao sto vidis." osmehnem mu se ponosno.

Nije ni svestan, koliko mi je malo falilo, da to i uradim. Verujem, da je mislio, da cu odustati, samo da ne bih morala vise da se vracam ovde. Ali na kraju, sklonila sam sa strane, sve sto sam s njim prozivela, i fokusirala se, na jedinu stvar, koja mi je bila bitna pored njega. Koliko god, da sam bila ubedjena, da cu se pokajati, cim krocim u ovaj grad, nisam nimalo. Iako me trenutno celo telo boli, a da ne spominjem ono malo srca, sto mi je ostalo, nakon mog odlaska od njega.

,,Drago mi je, da nisi. Zasluzujes da budes srecna." kaze, te krene da se klati s jedne noge na drugu.

Nervozan je. Ni blizu koliko sam ja. Ali vesto krijem, za razliku od njega.

,,Vidim da ti jesi. Zasluzio si." odgovorim, prikrivajuci tugu u glasu.

Lukas predje rukom kroz kosu, skrene pogled na Sajmona, pa ga ponovo usmeri u mom smeru.

,,Pretpostavljam da jesam."

Klimnem glavom, sa izvestacenim osmehom. Bacim pogled na plavog decka, koji ne zna u koga pre da gleda. No, da bih olaksala, a i sebi, i njemu, lagano ustanem od stola. Sajmon namrsteno prati sta radim.

,,Gde ces?" upita.

,,Vreme je, da se vratim kuci. Umorna sam." slazem.

Da Lukas nije tu, oboje znamo, da bih ostala jos. Ovako, nestrpljiva sam u nameri, da sto pre odem kuci kod bake. Zelim da svarim susret sa strancem, i prodisem. Previse mi je tesno u njegovoj blizini. Previse zagusljivo. Podsmehnem se samoj sebi na tu pomisao. Nekad mi je bio potreban on, da bih mogla, da disem. Nekada mi je svuda bilo zagusljivo, sem kraj njega.