Zadržati te

~45~

,,Sajmon." Lukas mu uzvrati istim tonom, hladnokrvno.

A ja ne mogu da se pomaknem. Ne znam odakle da iscrpim vise snagu, da se okrenem i suocim s njim. Nisam sigurna ni da on zna da ja stojim ispred njega.

,,Sta ces ti ovde?" upita ga Sajmon.

Zanima i mene sta on radi ovde. Znam da je Sajmon rekao kako je njegov prijatelj pozvao nekoga iz druge godine. Ali zar je, medju njima, morao da bude i Lukas? Zasto se ovo meni desava? Zasto kad god pokusavam da pobegnem od njega, on se namerno pojavi?
Kao da mi testira zivce. A na ivici su da mi se potpuno pokidaju.

,,Derek me je pozvao. Opusti se." odgovori Lukas.

Nokti su mi duboko zariveni u dlanove. Zubima kidam unutrasnjost obraza, i gledam kroz Sajmona. Njegova slika mi je izbledela. Ne mogu da razaznam da li je i dalje ljut sto je Lukas ovde, ili je ipak popustio. Jedino sto vidim je situacija u kojoj sam se opet pronasla. Moram podhitno da odem odavde. Ne mogu da ostanem na istom mestu na kom je Lukas. Prosto je nemoguce.

,,Vidim da si poveo pratilju. Mogu li znati ko je ta nesrecnica?" kaze stranac kroz podsmeh.

Povrati mi se vid, pa izbezumljeno pogledam Sajmona. On skrene pogled ka meni, i ne konstatuje moj vapaj za pomoc. Umesto toga, uradi nesto totalno neocekivano. Uhvati me za ramena, i polako me okrene prema Lukasu. Zagrizem donju usnu toliko jako, da na momenat pomislim kako cu je raskrvariti.
Medjutim, kad se Lukasove i moje zenice sudare, nesto u meni se umiri. Zubi mi se povuku, i oslobode moju usnu. Nokti mi se odvoje od mesa, a jeza povuce. Niotkuda se pojavila neka neobicna vrsta mira. Nesto sto ranije nisam primecivala. Pesma kao da se utisala, kao i ljudi oko nas. Ne vidim nikoga, i nista oko sebe. Vidim samo njega. Vidim kako me istovremeno sokirano posmatra, i analizira. Prelazi pogledom po svakom delu mog tela, zbog cega mi se grlo osusi. Ali opet, trudim se da drzim glavu uspravno. Trudim se da spolja delujem kao da me nije briga. Kao da trenutno ne zudim za njegovim dodirima. Kao da mi nijedan deo tela nije upaljen, i uzasno prizeljkuje da ih njegove ruke ugase. Kao da mi srce nije iskocilo iz grudi, i otislo pravo kod njega. Kao da suze nisu zapretile mom licu da se nasmeje. Kao da nista ne osecam prema njemu.
Trudim se da budem onakva kakva je trebalo da budem od pocetka. A ne da mu dozvolim da mi se ovoliko uvuce pod kozu.

,,Ja sam ta nesrecnica." napokon skupim hrabrosti da kazem nesto.

,,Poveo si Valeriju?" ignorise moje reci, pa se ponovo obrati Sajmonu.

Sajmon spusti ruke na moja ramena, i osetim njegov stomak prislonjen uz moja ledja. Iz nekog razloga, njegov dodir me uznemiri. Ne stvara mi paniku, vec mi je samo nelagodan. Nije ni nalik Lukasovom.
Lukas se zagleda u Sajmonove ruke, pa skrene pogled ka meni. Spazim neku vrstu besa u njegovim ocima. Nesto neobjasnjivo. Bar meni.
Vidim da je postao prilicno nemiran. Verovatno je to zbog Sajmona. Njih dvojica ne mogu ni dva minuta da provedu u istoj prostoriji.

,,Hteo sam da provedem jedno vece s njom, s obzirom da sutra odlazi." odgovori mu Sajmon.

Iako ne mogu da ga vidim, ubedjena sam da se smeska Lukasu.
Strancu se rasire nozdrve, a ramena ukrute. Primetim kako mu se grudi podizu i spustaju. Bacim pogled na njegove ruke, koje su skupljene u pesnice. Strelja Sajmona ocima.
A onda, ponovo meni pokloni svu paznju. Ponadam se kako ce se smiriti, jer sam tu. Bas kao i uvek. Ali on kipti i dalje, sve vise i vise. Ne znam ni sama zasto. Nikad ga nisam videla ovakvog. Istina, bio je jutros van kontrole. Ali ne na ovaj nacin.

,,Ides Valerija?" pita me, kao da ovog puta ocekuje da mu dam negativan odgovor.

Medjutim, isti je. Nista se nije promenilo, niti ce.

,,Idem. Sutra ujutru."

,,Kratko si bila. Vec smo ti dosadili?" kaze, rekla bih, utuceno?

Nema sanse. To ne prilici Lukasu. Samo mi se ruga, nista vise. On nista drugo i ne ume, osim da me ponizava. Kako pred njegovom devojkom, tako i pred bratom. A ja budala ga branila pred Sajmonom.