~58~

155 7 0
                                    

Buljim nemo u ekran svog telefona. Ne prestaje da vibrira. Zvoni, i zvoni. A ja se ne pomeram. Ne preduzimam nista. Milion misli u jednoj sekundi. Ne mogu da sustignem ijednu. Naposletku, dignem ruke. Ne zelim da joj se javim. Bar ne sada. Nisam raspolozena da razgovaram s njom. Mozda je to i sebicno s moje strane. Mozda joj je potreban neko ko ce je saslusati. Mozda joj se nesto desilo. Ali znam i da je verovatno vezano za Lukasa. Ceo njen zivot se vrti oko njega. Na kraju krajeva, on je i izabrao njen svet. Izabrao je da ostane u njenom zivotu. Zelim da bar danas izbegnem taj svet. Zelim da se posvetim svom.
Ubacim telefon u ranac. Zatvorim oci, duboko udahnem, pa izdahnem. Muka mi je od teskobe u grudima. Muka mi je od ovog vazduha, u kom je on. Muka mi je od ovog vetra, koji me podseca na svetionik. Muka mi je od ovog tmurnog neba, koji krije njegove tamne oci. Muka mi je od svega, sto me na njega asocira. A ne postoji nacin da ga se resim. Svuda je. Pa cak i na meni, u meni. A svoju kozu, i svoje telo, ne mogu da zamenim, koliko god htela. Mogu samo da ga prihvatim, sa svim tragovima, koji nose strancevo ime.

,,Val."

Ejmin glas me osvesti. Stvori se ispred mene, sa tim njenim zanosnim osmehom. Pokusam da joj ga uzvratim, ali obe znamo da sam uzasan lazov.

,,Dobro si? Prebledela si." upita, pa me stegne za nadlakticu.

,,Olivija me je pozvala." ispljunem istinu.

Znam da njoj mogu. Njen izraz lica se istog momenta izoblici. Svesna je i sama koliko mi ta devojka smeta, iako nista pogresno nije uradila. Osecam se toliko lose, sto mi njeno postojanje stoji na putu. Ja sam ta, koja treba da nestane. Zapravo, nije trebalo uopste da se pojavljujem.

,,Sta ti je rekla?"

,,Nisam joj se javila." odgovorim.

,,Oh."

Klimnem glavom.

,,Sta ako se nesto dogodilo Lukasu?"

Ejmino pitanje me bocne. Prisetim se prosle noci, kada mi je rekao da je imao problem sa ocem. Ejmi ne zna da Lukas ima bolesnog oca. Nikada joj nisam ispricala. Obecala sam Lukasu, da nikome ni necu. Tako ce i da ostane.

,,Ona mu je devojka. Neka mu ona i pomogne." kazem, pokusavajuci da zvucim nezainteresovano.

Ejmi krene nesto da kaze, medjutim, prekine je skolsko zvono. Posto i sama zna koliko prezirem da kasnim na cas, ne doda nista vise na ovu temu. Zahvalno joj se osmehnem, te ruku pod ruku, zaputimo se prema ucionici.
Udjemo unutra, i smestimo se u prvim redovima. Zauzmem mesto do prozora, a Ejmi pored mene. Nalaktim se na sto, pa bradu spustim na dlan leve ruke. Zagledam se u otvoren prozor. Pustim da me razmisljanje zadavi pretpostavkama. Radoznalost dopuzi do mog mozga, postavljajuci mi pitanja, koja, nadam se, ne donose negativne odgovore. Ne bih podnela da mu se ikada ista desi. Taj crni decko zasluzuje da bude srecan. Sta god da bude, gde god da sam, zelim da bude srecan.

,,Dobar dan svima."

Profesor Klej samouvereno useta u kabinet. Pridobije paznju svih prisutnih, cak i Ejminu. Osim moje.
Nasmejem se samoj sebi, jer ne mogu da verujem, da je Valerija, koja je bila ukljucena u svako predavanje, trenutno tamo gde je stranac.

,,Kosmar pocinje." Ejmi dobaci, na sta samo bezvoljno klimnem glavom.

Shvati da mi je potreban mir, pa vise nista ne prokomentarise. Prepustim se secanjima. Pustim ih da me preplave, iako sam rekla sebi jedno sto puta od kako sam ustala jutros, da im danas necu dozvoliti.
Jace je od mene.

Jebeno je kada ne mozes ljubav da drzis pod kontrolom.

***

,,Nedostajao mi je tvoj apetit." kazem svojoj drugarici, kojoj su usta puna hrane.

Zadržati teDove le storie prendono vita. Scoprilo ora