Zadržati te

~96~

Koraknem unazad, kao da me je odgurnuo rukama od sebe. Ali zapravo, ono sto je upravo izaslo iz njegovih usana, razlog je sto se teturam dalje od njega. Gledam ga, dok mu u ocima svetlucaju suze, i primetim da mi se vid muti, zbog ovih, koje natapaju moje. I niotkuda, jedan flesbek, zakopa me u mestu. Pred nosem mi se pojavi slika od one noci na Olivijinom balkonu. Njegove tadasnje reci, dodatno me uznemire.

,,Kad sam u ovoj kuci, i kad god me Olivijini roditelji izbace iz takta, dodjem ovde." odgovori.

,,I tebe?" upitam potpuno konfuzna.

Zar se i prema njemu ophode tako?

Mislim ne znam zasto bi ako je vec duze vreme sa Olivijom.

,,Ranije su bili gori. Sad je bolja situacija." kaze, pa me pogleda.

Nakon toga, secam se, pitala sam ga da li se plasi, da ga ne izbace iz Jejl-a. Ali znam, da je izbegao da mi odgovori na to pitanje, a ja sam duboko dole u sebi, pretpostavljala da ima neke veze s tim. Tada mi je prvi put rekao, da sam nesto posebno. Kao da sam uspela da prodrem u njega, bez ikakvog truda. Samo na osnovu njegovog stava, i pogleda, kada je spomenuo njene roditelje. Odakle sam mogla da znam, da je zapravo jos gore, no sto sam mislila?

Mada, i posle te noci, nije mi nikada taj razgovor pao na pamet. Mislila sam da je potpuno beznacajan, i da nema potrebe, da bilo sta od toga analiziram. Zapravo su neki odgovori bili ravno ispred mene, a da toga nisam bila ni svesna.

,,Nisam imao drugog izbora, nego da se pomirim s njom. Moja majka nije mogla, da radi zbog tate. Morao je neko da vodi racuna o kuci, i neophodnim stvarima. A pored toga, Jejl mi je bio jedini izlaz iz cele te situacije. Zacrtao sam sebi, da cu kad zavrsim Jejl, da izvucem mamu iz te kuce, i odvedem je na neko bolje mesto. Negde gde cu moci da vise zaradjujem, i gde cu biti..." ukoci se.

Progutam knedlu, pa predjem desnom rukom po svojim mokrim obrazima.

,,Slobodan." kazem umesto njega.

Klimne glavom, te krene prema meni. Medjutim, podignem ruku, i sprecim ga. Ne treba mi, da mi sada bude blizu. Mozda je to sebicno s moje strane, s obzirom na sve sto je prolazio zbog njenih roditelja, ali ne mogu protiv sebe. Osecam se uzasno. Uzasno zbog onog sto smo oboje uradili Oliviji. Pobogu, ta devojka, ona...

,,Da li Olivija zna?" upitam.

Lukas odmahne glavom istog trena.

,,Nista ne zna. Ubedjena je da sam se pomirio s njom, jer je volim."

,,Ne volis je?" namrstim se.

,,Voleo sam je. Bar mislim. Jedino sto mogu, da kazem je da mi je stalo do nje. Kao prema prijatelju. Prinudjen sam da budem s njom Val. A ta devojka, nema blage veze, s kakvim bolesnicima zivi." odgovori ranjivo.

Vidjala sam Lukasa slomljenog, besnog, ljutog. Ali prvi put ga vidim potpuno ranjivog. Kao da ce svakog casa, da se srusi na ovaj pesak od nemoci. Deluje mi kao da ga svaki delic tela boli, a on ne zna kako da podnese tu bol. Nadgriza ga. Vidim mu u ocima, da ga svakim danom sve vise, laz u kojoj zivi, ubija. Ne znam kako je uspevao, da sve ove emocije krije od mene. Da me drzi podalje od svega toga.

Mada, sada sve ima smisla. Apsolutno sve. I ne znam na koga da budem besna. Na njega, jer je sve vreme cutao, i gurao me od sebe, ili na Olivijine roditelje, koji su okrutniji nego sto sam mislila?

Ili mozda i na sebe, jer jos jednu istinu treba da krijem od Olivije?

,,Val, razumes me, zar ne? Nemoj me mrzeti, molim te. Samo to ne zelim. To bi me unistilo. Ti si jedina svetla tacka u mom zivotu. Ne gasi mi je." drzi ruke spojene izmedju nas, dok nize molbu za molbom.

Ponavlja jedno te isto iznova, a ja ga posmatram. Odjednom, kao da se ova cela godina nije desila. Kao da nisam otisla odavde. Kao da ga nisam ostavila. Vidim ispred sebe osobu, s kojom sam podelila sve delove sebe. Osobu, s kojom sam mnogo toga prosla. Osobu, u koju sam se ludo zaljubila. I zavolela.

Gledam ga kako me preklinje, da ga ne ostavim samog. Da ne bezim ponovo. Preklinje me da ne odem. I tek tako, osetim kako se ona Valerija, koju sam najvise zavolela, vratila. Na licu joj se pojavljuje sirok osmeh, dok joj suze i dalje liju niz obraze. Vraca ceo film u glavi. Svaki Lukasov i njen razgovor. Svaki smeh, svaku glupost, svaki zagrljaj, poljubac, pogled. Bas sve. I onda zastane, na svako moje bezanje od njega, jer me nikada nije zadrzao kraj sebe.

I sada, kada znam pravi razlog toga, donekle osecam olaksanje, jer znam, da oseca prema meni, sve ono sto ja osecam prema njemu. To mi je za sada i vise nego dovoljno. Znati da sam voljena.

Zato bez ikakvog daljeg premisljanja, i razmisljanja, zaletim se prema svom strancu, i uhvatim ga nespremnog. Skocim mu u narucje, i svojim usnama nadomestim sve ono sto sam propustila ovih godinu dana. Dodir njegovih usana s mojim je prokleto magican. Skoro kao da mogu da cujem vatromete.

Lukas me nekako uhvati, i podigne od zemlje. Jednu ruku uplete u moju kosu, dok me drugom pridrzava. Ljubimo se totalno nespretno, ali sa bujicom strasti. Preplicu nam se jezici, kao i otkucaji srca. Usred poljubca navre mi glasan smeh, koji ga prekine. Moj stranac mi se pridruzi. Smejemo se na sav glas, ko zna cemu. Lukas nas zavrti, na sta ja refleksno zabodem nokte na njegova ledja, i vrisnem. Onda odjednom zastane, pa me direktno pogleda u oci, ozbiljniji.

,,Spasila si me, izgubljena devojko. Obecao sam sebi, da posle Olivije nijednu necu pogledati, a ni zaljubiti se. Ali onda si naisla ti. Tako jebeno lepa, za onim sankom. Nazovi me kliseom, ali za mene je to bila ljubav na prvi pogled."

Zagrizem donju usnu, trudeci se, da opet ne pocnem da cmizdrim. Taman me je poljubac smirio. Sada mi jos fali, da upropastim ovakav trenutak. Prislonim ruku na njegov obraz, pa uradim ono sto je on stalno radio meni, poljubim ga u celo. Zatim pomilujem njegov obraz, te se zagledam u te savrsene oci.

,,Mislim, da smo spasili jedno drugo, strance. Bila sam ubedjena, da cu doveka biti povucena devojka, koja juri samo obrazovanje. Nisam obracala paznju na muskarce. Nije mi bilo bitno. A i gledajuci bratove propale veze, kao i Ejmine, prosto nisam zelela nista od toga. Ali onda si naisao ti, tako jebeno zgodan iza onog sanka. Nisi klise, strance, jer je i za mene bila ljubav na prvi pogled."

Dugo sam cekala, da sve ovo izgovorim. Osecam olaksanje na svom srcu, kao i dusi. Osmehnem mu se, a on mi uzvrati. Spusti njegove usne na moje, pa ih brzo odvoji.

,,Volim te, izgubljena devojko." kaze.

,,Volim i ja tebe, strance." odgovorim, pa ja njega poljubim.

Potom ga zagrlim svom snagom, moleci se, da se nista ne desi, sto ce ovo da mi upropasti. Samo bih volela da ostane ovako. Da se ne vracamo u stvarnost. Ovde je sve lepse. Nas dvoje smo srecni.

Ali neminovno je, da neke stvari moraju da se razrese. I ovog puta, ne nameravam, da Lukasa pustim da se sam s tim bori. U ovome smo zajedno. Ovog puta ne bezim nikuda. Tu sam, i spremna sam da idem protiv svega i svakog.

,,Sta cemo sada?" prosapucem.

Uzdahne u moj vrat, na sta se najezim od glave do pete.

,,Sada cemo se boriti, da zadrzimo ovo sto imamo. Da zadrzimo jedno drugo."