Zadržati te

~94~

Pozurim kuci, kako ne bih slucajno naisla na Oliviju. S obzirom koliko se zivot poigrava sa mnom, ne sumnjam, da bi se to i dogodilo. Zato bukvalno odletim do svoje kuce, i samo upadnem unutra, poput provalnika. Pomislim da ce baka, da se uplasi, i da dojuri do vrata, medjutim, potpuna je tisina. Izujem svoje patike, ostavim jaknu, pa se uputim prema kuhinji. Iznenadim se, kad je ne zateknem pored sporeta. U ovo doba, obicno sprema neku hranu. Mada, verovatno odmara u dnevnoj sobi, i cita. Odem da proverim. Ali je ne pronadjem ni tamo. Previse je rano za spavanje, tako da nema potrebe da proveravam njenu sobu. Vratim se u kuhinju, i pridjem aparatu za kafu. Ostalo je jos malo, taman da utisa ovu bujicu emocija u meni. Cim naspem u svoju omiljenu solju, spazim jedan papiric, na kom je napisano moje ime, i bakine reci, koje me obaveste, da je otisla u kratku setnju sa Elenom.

Udjem u dnevnu sobu, pa se smestim na kauc. Dohvatim cebence polozeno na naslon kauca, pa pokrijem svoje noge. Ususkam se onako kako najvise volim, pa obuhvatim solju s obe ruke. Podignem pogled ka polici iznad televizora. Naslagane su sve njene knjige. Ima ih previse. Pored moje bake, nisam upoznala osobu, koja toliko uziva u citanju. Ona bi mogla citava dva dana da provede, samo da prica o tome. Nekada mi je stalno prepricavala radnje njenih omiljenih knjiga. Uglavnom su to bile ljubavne, ili drame. I stvarno sam je slusala. Uzivala bih u tome. Njene oci bi promenile boju, kad god bi ih opisivala. Nekada bi se toliko uzivela, da bi zanemarila stvarni svet. Pozelela sam zbog nje, da budem takva. Da se prepustim tim stranicama, i izmisljenim likovima, i shvatim je. Da vidim kako je.

Ali nikada nisam. Pokusala sam. Ali bezuspesno. No sada posmatram sve te knjige, i pitam se, da li u nekoj postoji neka prica, slicna ovoj, koju sam prozivela. Ranije nisam verovala, da bilo sta vezano za ljubav postoji. Da je sve to plod ljudske maste. Ali kada sam je dozivela pre godinu dana, uverila sam se, da je onako kako pisu, i govore. Samo me zanima, da li postoji slicna prica, kao moja. Da li je jos neko bio drugi izbor? Da li je neko toliko voleo, da je zbog ljubavi potpuno izludeo? Da li se ta osoba i izlecila, i kako? Da li uopste postoji lek za slomljeno srce?

I jos mnogo pitanja, za koja mozda odgovori leze na tim stranicama. Otpijem gutalj hladne kafe. Zavucem ruku ispod cebeta, kako bih uzela telefon iz dzepa, medjutim, kad uvidim da su prazna oba, setim se, da mi je ostao u jakni. Prevrnem ocima, jer bi trebalo da ustanem i odem po njega. A zaista mi se ne ustaje, dok sam ovako ususkana. Zato i odustanem. Ne treba mi. Dobro mi je i ovako, potpuno sama, u gluvoj tisini.

Ali kao da me je neko cuo, zacuje se poznata melodija iz hodnika. Sijalica mi se upali iznad glave, podsecajuci me na dogadjaj od pre nekoliko minuta. Mozda je Lukas. Mozda je vec doneo odluku. Skocim sa kauca, spustim solju na stocic, i poletim ka hodniku. Drhtavim rukama ga uzmem, dok sve u meni poskakuce. Ali naglo i prestane, kada procitam ime svog muskog prijatelja. Jedinog muskog prijatelja. Puhnem razocarano, pa se javim.

,,Dobro je, ziva si." izdahne, kao da je pretrcao ceo prokleti grad.

,,Zasto ne bih bila?" upitam pogubljeno.

,,Bila si u kaficu. Secas se?" odgovori.

,,Oh, mislis na kafic, za koji si rekao, da Lukas nece posecivati dok mu se ne zavrse predavanja?" sarkazam odzvanja u mom glasu.

,,Bio je?"

Dogegam se nazad do kauca, pa se samo bacim. Zabacim glavu unazad, i tesko uzdahnem, prisecajuci se svega sto se desilo.

,,Da, dosao je." odgovorim.

,,I dobro si?"

,,Dala sam mu ultimatum." kazem, ne zeleci da krijem od Sajmona.

,,Kakav?"

,,Do sedam sati treba da odluci, da li ce mi otkriti tu veliku tajnu, ili zauvek zavrsiti sa mnom." izgovorim u jednom dahu.

,,Ti si sta?!" Sajmon zaurla toliko glasno, da sam odmakla telefon od uveta.

Cim se smirio, vratila sam.

,,Dosta mi je svega vise. Neka odluci. Ima jos sat ipo vremena."

,,Rekao sam ti, da ce ti reci, kad bude bilo vreme za to. Zasto pritiskas Val?"

Bez ikakvog razloga, nasmejem se svom najboljem prijatelju. Verujem, da sam umorna. Ovo umor radi umesto mene. Sigurna sam.

,,Zelim da znam istinu. Ne mogu vise. Shvati me."

Nastane kratka tisina. Mada, meni se ucini, da traje satima.

,,Neverovatna si, znas to?"

Zacerekam se. ,, Znam."

Donekle se i osecam tako.

***

Posle dugog razgovora sa Sajmonom, njegovih molbi da dignem ruke od toga sto sam naumila, i mog ignorisanja svega sto je rekao, doslo je vreme, da saznam, sta je Lukas odlucio. I tako, sedim u svojoj sobi, na svom krevetu, u turskom sedu. Gledam kroz prozor, dok telefon drzim pored sebe. Bacim pogled na mali sat, na komodi kraj kreveta. Uskoro ce otkucati sedam sati, a ni traga ni glasa od njega. Iako je ovo bila moja odluka, pocinjem da se dvoumim oko nje. I sto je jos gore, da se kajem sto sam to uradila. A opet, znam da sam napravila ispravan korak. Ovo je moj zivot. Treba da imam potpunu kontrolu nad njim. Da radim ono sto zelim, i ono sto smatram da treba da uradim.

Trenutno zelim, da znam, da li treba, da krenem dalje, bez njega, ili da ostanem tamo gde i jesam. Da ostanem tamo, gde sam i bila, od pre godinu dana. Normalno je da sam lagala sve, pa cak i sebe, da sam na neki nacin nastavila dalje. Tako dobro sam zavaravala sve, da sad tek vidim, koliko sam sve vreme bila providna. Nikoga nisam uspela da prevarim, pa cak ni sebe. Konstantno je bio tu. Znate vec kada neka osoba ode od vas, ili vi odete od nje, a stvarno je volite, uvek se zapitate da li je teze toj osobi od koje odlazite, ili vama. Zasigurno mogu da potrvrdim, da je meni bilo razarajuce. Disala sam, hodala sam, pricala sam, ali sve u meni, umrlo je. Tako sam se osecala.

A onda, kad sam se vratila, i ponovo ga videla, doslovno sam osetila kako se sve u meni iznova radja. Svaki deo mene, ga prepoznaje. Svaki deo njega, meni je nedostajao. Falio da popuni praznine. Ta potreba da njim, toliko je snazna, da sam svesno otisla danas to tog kafica, samo da bih nenamerno naletela na njega. Znala sam to duboko u sebi, a opet sam lagala Sajmona, a i sebe, da nije zbog njega. Sve je zbog njega. Sve sto sam radila, radila sam zbog njega. I onoga sto mozemo da budemo. Ovog puta sam prepustila njemu sansu da odluci, da li mozemo bilo sta da budemo.

Zagrizem donju usnu najjace sto mogu, pa teskog srca, pogledam opet na sat. Tacno sedam. Potom spustim pogled na telefon. Ne svetluca. Nema ga. Znaci to je to?

Sve je gotovo. Odustao je od nas. Zadrzao je njegovu jebenu tajnu, a od mene digao ruke. Ponovo nije pokusao da me zadrzi kraj sebe. Umesto toga, odlucio je da me odgurne. Da me prepusti narucju drugog muskarca. Suze mi uveliko kvase obraze. Brisu sve uspomene, koje imam s njim. Ali uzalud. Uvek ce biti tu. Jedna suza brzinom svetlosti sklizne, i kane na ekran telefona. On se upali, i pokaze mi moj zakljucan ekran. Prazan. Bez poruke, ili poziva.

Skrenem pogled, kako ne bih mucila sebe, pa ustanem s kreveta, i krenem prema svom kupatilu. Ali bas u momentu kada obujem papuce, zvuk poruke odbije se o moje zidove. Dah mi zastane, a nervoza me zivu obuzme. Zgrabim telefon, i zbog uplakanih ociju, ne razaznam odmah ime. Trepnem par puta kako bih ih ocistila, pa mi osmeh ostatak suza otera. Lukas je. Stranac je.

,,Dodji do svetionika, izgubljena devojko. Cekam te."

Nije odustao. Moj stranac, nije odustao od nas.