Zadržati te

~64~

,,Prenecu mu." odgovorim.

Dzo se odmakne od mene, pa me dobro promotri.

,,Stvarno si drugacija Val."

,,Tako se i osecam." nasmejem se.

Okuje nas tisina, dok se Dzo i ja gledamo direktno u oci. Drago mi je sto ga toliko dobro poznajem, da tacno znam o cemu razmislja trenutno. Sasvim sam sigurna, da mu svakakve izmisljotine prolaze kroz glavu, i razni moguci scenariji. Strahuje da ne zaglavim ponovo u depresiji. Da se ne zatvorim u sebe, i bezim od spoljasnjeg sveta.
Ali trudim se, da mu pogledom dam doznanja, da vise nisam labilna. Da me je, ono sto sam dozivela, itekako ojacalo. Iako cesce placem, i jadikujem, ne znaci da cu prestanem da se borim. Bas naprotiv. Zavolela sam svaki slomljeni deo sebe zbog Lukasa. Pretvorila sam se u osobu, kakva treba da budem. Ne pada mi na pamet da dopustim sebi, da se ikada vratim u olupinu, kakva sam bila. Prvenstveno zbog sebe, a onda i zbog svoje porodice.

,,Pa?" Dzo presece tisinu.

Podignem obrvu. ,,Sta?"

On rasiri ruke, pa spusti pogled na telo, te ga opet prebaci na mene. Ispratim svaki njegov pokret, i tek nakon sto se okrenuo za trista sezdeset stepeni, shvatim na sta cilja.
Zanima ga moje misljenje u vezi njegovog izgleda.

,,Odlicno izgledas. Ejmi ces oboriti s nogu." kazem.

Nadmeno mi se iskezi.

,,Vec jesam." odgovori.

Prevrnem ocima, pa ga zaobidjem. Dodjem do svog napola spakovanog kofera, a on gurne ruke u dzepove, i samo me posmatra.

,,Koliko planiras da ostanes?"

O tome nisam ni razmisljala. Bilo mi je najvaznije da nasi roditelji pristanu. Sve ostalo sam iskljucila.

,,Nisam sigurna. Mozda dve nedelje. Ne znam." slegnem ramenima.

Prodjem rukom kroz kosu, kako bih je sklonila s lica. Dzo mi laganim koracima pridje, pa stavi ruke na moja ramena. Udubi se u moje oci, kao da preispituje odluku koju sam donela. Saosecam se s njim. Ni sama nisam uverena, da je pametna. Postoji mnogo stvari, i nedovrsenih razgovora, koji me ocekuju. Da li sam uopste spremna da se suocim sa svim tim?

,,Zelis li da idem s tobom?"

,,Nema potrebe. Nisam vise mala Dzo." odgovorim.

On skloni ruke, te se udalji do vrata. Zastane jos jednom, da ubedi sebe da sam dobro. Nasmejem mu se, kako bih mu ublazila zabrinutost. No, znam da je to nemoguce. Nece me ostaviti na miru, posle svega sto sam mu ispricala. Verujem da ce da me zove svakog dana, da me proverava.

,,Lepo se provedite. Pozdravi Ejms." kazem.

Klimne glavom.

,,Naravno Val. Necu dugo."

,,Dzo, uzivaj. Ne brini za mene. Dobro sam."

Razmasem se rukama, pokusavajuci da mu pokazem da mi nista ne fali. Cvrsto stojim na nogama, osecam se bolje, nego prethodnih dana. Ne poricem da imam ogromnu tremu, ali proci ce. Cim budem ugledala Lukasa, znam da cu da zaboravim na sve. Na ceo prokleti svet.

,,Ako ti tako kazes. Vidimo se Val." pozdravi me, pa me napokon ostavi samu sa sobom.

Pustim par sekundi, da mi se svari nas razgovor. Zatim se okrenem ka svom ormanu, pa nastavim sa odabirom odece. U sebi odbrojavam minute, koji me dele od prepirke sa mamom. Znam da ce uleteti u moju sobu poput tornada, i napraviti haos. Takva je. Oduvek se trudi od mene da napravi damu. Tacnije, pokusava da me pretvori u nju. Stalno mi je govorila, kako zene treba uvek da budu sredjene, i da nose elegantnu odecu. Da ne pominjem potpetice. A onda i sminku, i naravno, za kraj, nakit. U sustini, moja majka je zelela da budem sve ono sto nisam. Zato bismo uvek imale prepirke. Kada god bismo otisle u kupovinu, ona bi navaljivala da kupim neku lepu haljinu, ili stikle, ili komad nakita. Tada bi otpocele prepirke, kojima se nije nazirao kraj. Mama je tip zene, koji misli da je apsolutno uvek u pravu. Sta god da je u pitanju, cak i kada prica nesto nepovezano, njena mora da bude poslednja. Tata je naucio da se nosi s tim, kao i Dzo, ali ja ne. Niti cu ikada.