Zadržati te

~39~

U poslednje vreme, moj organizam je navikao da me budi prerano. Cim noc umakne, i pojave se oblaci, moje oci ih docekaju. Nikada nisam bila jutarnja osoba. Svi to znaju. Mama me je nekada satima budila za skolu. Kao i Dzo, i Ejmi. Bilo mi je toliko mrsko da ustanem u sedam ujutru. Molila sam ih da me ostave na miru. Iako sam devojka, za koju ljudi misle da je odgovorna. Pa, nisam. Bar sto se tice budjenja.
Ali, deluje mi kao da se to promenilo. I ne svidja mi se, nimalo. Osecam kako mi telo vapi za jos sna, a ja ne mogu da mu ga pruzim. Lezim, kose rastrkane po jastuku, i lutam ocima po plafonu. Uskoro ce da otkuca osam sati. A ja nemam volje da se rastanem od kreveta. Danas sam planirala da ucim, da se vratim u formu. Zapustila sam skolu neko vreme, a da toga nisam bila ni svesna. Knjige su mi uredno slozene na stolu, spremne da me nauce necem novom, a ja nisam sigurna ni da danas to zelim. Treba mi odmor.
Nasmejem se od muke, jer sam ovde i poslata da bih se odmorila. A zapravo sam umornija, nego ikada pre. Ali ne fizicki.
Uozbiljim se, cim se setim Lukasovih poruka od sinoc. Cim sam mu odgovorila, ukljucila sam vibraciju, i sklonila telefon sto dalje od sebe. Mozda mi je poslao jos nesto, ali izbegavam da uzmem i pogledam. Zelim da ovog puta odrzim obecanje, koje sam dala sebi.
Moju borbu sa samom sobom, prekine upravo telefon. Pomislim kako je poruka, ali kad shvatim da duze vibrira, uspravim se, i pruzim ruku ka komodi. Izdahnem napeto, nadajuci se da nece pisati njegovo ime. No, pojavi mi se jedan siroki osmeh, kad procitam ime, devojke koja mi trenutno najvise nedostaje.

,,Mislila sam da spavas." kaze, cim sam se javila.

,,Dobro jutro i tebi Ejmi." odgovorim.

,,Dobro jutro Val."

Kaziprstom i palcem izvucem jedan pramen kose, i uvrtim ga nekoliko puta, pa pustim. Zatim izvucem sledeci, i ponovim.

,,Htela sam ja tebe da pozovem." kazem joj, dok Lukasova slika seta po mom plafonu.

,,Sigurna sam u to." odgovori sarkasticno.

Zakolutam ocima.

,,Ozbiljna sam Ejmi. Nemoj da si takva."

,,Dobro, dobro. Ne skaci odmah." odgovori.

,,Sta radis? Kako si?" upitam je prva.

Hocu da, bar na kratko, zanemarim sva sranja koja se meni desavaju, i usmerim paznju na drugaricin zivot.

,,Nista posebno. Veceras izlazim. Sve po starom. Samo mi ti falis." odgovori lezerno.

,,I ti meni Ejmi." osmehnem se, iako ne moze da me vidi.

Tada mi padne nesto na pamet. Nesto na sta sam totalno zaboravila. Toliko sam bila opterecena sobom, da sam bila slepa za sve druge. Narocito za svoju najbolju drugaricu. Stvarno sam primer, kakvog prijatelja niko ne treba da ima.

,,Ejmi, sta se dogadja izmedju Dzona i tebe?" pitam je, vracajuci film na njegov i moj razgovor.

Ejmi se ucutka, i to me zabrine. Poznajem je odlicno, bolje od sebe. Znam da, kada ona cuti, nesto krije. Ejmi je devojka, koja ne ume da drzi usta zatvorenim.

,,Reci nesto."

,,Val, Dzo i ja..." napravi pauzu, a ja spustim dlan na grudi, nadajuci se da nije ono sto mislim.

,,Sta Ejmi? Izgovori." ubija me ovim odugovlacenjem.

,,Dzo i ja smo isti kao i uvek, Val. Opusti se." kaze, ujedno snuzdeno, i smireno.

A meni dodje da se spakujem, i ovog trenutka se vratim kuci, i licno joj presudim. Presekla me je.

,,Nemoj to vise da radis Ejmi. Uplasila si me." upozorim je.

,,Ne brini. Nece se to nikad ni desiti. Budi mirna." kaze bezvoljno.

Osetim se grozno, jer sam ocigledno preterala sa izborom reci. Ejmi je godinama zaljubljena u mog brata. Pregrubo sam odreagovala. Samo, znam svog brata. Znam da ne mari s kojom devojkom ce provesti noc. Takav je bio pre Natase. Umeo je i kuci da dovodi devojke, pa sam ga ja pokrivala kod roditelja. Ne bih volela da to uradi i Ejmi. Ona je drugacija. Iako se predstavlja kao buntovna devojka, ranjiva je. Posebno kad je u pitanju Dzo.

,,Ejmi, nisam tako mislila."

,,U redu je Val. Zaboravi. Reci mi sta se desava kod tebe. Kako je konobar?" promeni temu, i predje na onu, koja je za mene smrtonosna.

,,Nista se ne desava. Isto je." trudim se da ne mucam, jer to obicno radim kada lazem.

Rekla sam da necu reci nikome sta se desilo, to jest sta sam prozivela s njim. Makar to bila i moja najbolja drugarica.

,,Istinu hocu Valerija." ali kod nje nista ne prolazi.

Protrljam lice od nervoze, pa se namestim u sedeci polozaj. Uhvatim pokrivac prstima, i zguzvam ga, kako bih se suzdrazala da ne pocnem da vristim.

,,Ejmi..."

,,Bilo je nesto zar ne?" upita nezno.

Klimnem glavom, dok mi se sitne suze skupljaju u ocima. Ne znam ni sama zasto od nje imam potrebu da krijem. Razumece me. Nikada me nije osudjivala ni za sta. Zasto bi i sada?
Najradije bih da se naljuti na mene, zbog onoga sto sam ucinila. Da ne prica sa mnom par dana. Tada bih bar mogla da potpuno izbrisem Lukasa iz zivota.

,,Poljubio me je." prosapucem.

,,Molim?!" drekne.

,,Da. A ja ga nisam odgurnula Ejmi." odgovorim opet tiho.

Kamo srece da jesam. Sada ne bih bila u ovakvom stanju. Ne mogu da pronadjem izlaz, koliko god da trcim ka njemu. Deluje mi kao da mi namerno bezi. Kao da sam osudjena da doveka budem zarobljena u kavezu. A Lukas je jedini, koji poseduje kljuc. 

,,Val, obecala si. Kako se to desilo?" pita obazrivo.

Znala sam da ce ovako da odreaguje. Ali opet, nekako mi je lakse sto mogu bar nekome da ispricam. Bar mogu neki, sitan deo svog srca, da spasim. 

,,Samo se desilo. Ne znam. Nisam razmisljala o posledicama. A sada se ponasa prema meni, kao da se nista nije dogodilo." glas mi zaskripi na poslednjoj recenici.

Tesko mi je cim pomislim na ono sto mi je rekao, kao i njegov stav prema meni. Bio je neprepoznatljiv. Kao da to nije bio onaj Lukas, koji je plakao u mom narucju, ili se nasladjivao mojim usnama. 

,,Naravno da ce biti drugaciji, kada ima devojku Val. Sta si ti mislila?" 

,,Ne znam ni sama. Da ce je ostaviti?" odgovorim bespomocno.

Tek sam sad svesna koliko to besmisleno zvuci, kada sam izgovorila naglas. Prislonim dlan na celo, i napipam kapljice znoja. Obrisem ih, pa prodjem prstima kroz kosu. Pod hitno mi je potreban tus.

,,Val, drzi se podalje od njega. Nece ostaviti Oliviju. Predugo su zajedno, da bi sve to bacio u vodu." kaze brutalno iskreno.

Oduvek je takva. Zato sam je toliko i volela. Kaze sve sto misli, bez dlake na jeziku. Makar me to povredilo. 

,,U pravu si. Znam. Samo mi treba vremena da me prodje. To je sve." 

,,Zelis li da dodjem?" upita tiho.

,,Ne Ejmi. Mogu ovo sama. Ionako je jos malo ostalo, pa se vracam kuci." odgovorim joj.

,,Ako ti tako kazes Val. Znas da sam tu, sta god ti treba."