Zadržati te

~80~

Nekoliko meseci kasnije

,,Gotovo je, Ejms." nekako prevalim te reci preko jezika.

Labavo drzim telefon na uvetu, dok se raspadam na podu svoje sobe. Grebem se po kolenu, po butinama, po stopalima. Prolazim kroz mokru kosu, bezbroj puta. Samo obraze ne diram, a ni oci. Ne brisem suze. Pustam ih da me grle, jer njegove ruke vise nece. Zajecam jos glasnije na tu pomisao.

,,Tako mi je zao, Val. Tu sam. Izbaci to iz sebe." odgovori s dosta tegobe u glasu.

Zna da ne mora nista da me pita. I ona moze da pretpostavi, koji je razlog. A ni ne bih imala snage, da joj dam odgovore. Nemam trenutno snage ni da se podignem s poda. Jedva pridrzavam i telefon, da mi ne padne.

,,Hoce li ovo proci? Previse me boli."

,,Hoce, ako dopustis sebi da te prodje. Ako budes zadrzavala tu bol u sebi, nikada je se neces otarasiti." kaze.

Podignem glavu ka prozoru, i ugledam kako se polako gasi dan. Ni napolju nema svetlosti vise, kao sto je nema ni u meni.
Kad je on bio kraj mene, i nocu sam mogla da je vidim kristalno jasno. Sada nisam sigurna, da cu moci ni danju.

,,Ejms, ja..."

,,Moras da ga pustis, Val." kaze pazljivo, pazeci da me dodatno ne povredi.

Ali nema razloga. Ne mogu vise od ovoga, da budem povredjena. Osecam se, kao da mi se srce odvojilo od tela. Kao da je svaki deo mene, rastrkan svuda okolo. Nijedan ne osecam u sebi.
Osecam se, kao da sam umrla. Jedini znak, da sam i dalje ziva su ovi, skoro, pa neprimetni pokreti tela. Kao i ove suze na licu. Nista vise.

,,Znam. Gotovo je." odgovorim joj, gledajuci, mozda i poslednji put, kako me noc pozdravlja u ovom gradu.

Ne znam, da li zelim, da se ikada vratim ovde. Nije sporno zbog bake. S obzirom da me razume, i postuje moje odluke, verujem, da ce od sada i ona dolaziti kod nas. Ukoliko stvarno odustanem od svog najveceg sna, moje noge vise nece hodati ovim ulicama.
Od kada sam saznala za Jejl, pozelela sam da idem na taj Univerzitet. Gradila sam taj san, i neumorno se borila. Ali kad sam upoznala Lukasa, a onda i zavolela. Potom se i svakodnevno, za njega borila. Shvatila sam, da je Lukas bio moj najveci san. Sada, kada mi se taj san nije ostvario, nisam sigurna, da zelim, da mi se bilo koji drugi ostvari.

,,Dolazis kuci?" upita me.

Izdahnem, pa klimnem glavom.

,,Dolazim." odgovorim, pre nego sto ponovo zaplacem.

Nadam se, da ce mi, kad se vratim kuci, sve uspomene ovde ostati. Ne zelim, da ih vucem sa sobom. To je preveliki teret. A moja ledja nisu toliko izdrljiva. Sasvim mi je dovoljna ljubav, koja me kida iznutra.
A govorila sam svima, i nisu mi verovali. Smejali su se.
Rekla sam, da je ljubav sranje, i da mi to ne treba. Trebalo je, da poslusam svoje reci.
Ali s druge strane, ne bih videla i njene dobre osobine. Sve one, zbog kojih sam opet upoznala sebe. I zavolela.
Ljubav jeste veliko sranje, ali u njoj se krije i lepota.

,,Valerija, da li si me cula?" moja majka mi se nabije u facu, i izvuce me iz prolosti.

,,Izvini, zamislila sam se. Sta si rekla?" pitam je.

Ona stane na sred kuhinje, sa rukama na kukovima, i podignutom obrvom. Nisam psihicki spremna za njene pridike. Nekada stvarno ume, da pretera, sa njenom radoznaloscu.
Ne mora, da pravi veliku stvar oko svake sitnice u vezi mene, i mog ponasanja.

,,Da li si sve spakovala?" ponovi mi, vidno nezadovoljna.

,,Jesam mama. Vec sam ti rekla." odgovorim, te ispijem gutalj kafe.

,,Dobro. Dzo ce, posle da ubaci sve kofere u gepek. Kad kreces sutra?"

Okrene mi ledja na trenutak, pa prevrnem ocima. Na svako od ovih pitanja, vec ima odgovor. Ne razumem sto me sada zamara s njima. Ionako sam dovoljno nakostresena. Nije svesna, koliko sam nervozna, i uplasena.
Naravno, ne zbog Jejl-a. Verujem, da cu uspeti da se snadjem. Ali strah me je od ljudi u tom gradu. Strah me je, da se vratim svemu tome. Jedino je Dzo upoznat s mojom pricom, kao i Ejmi. Moji roditelji, nemaju pojma sta sve ovo predstavlja za mene. Ogromnu kolicinu stresa, i bola.

,,Oko 8." kazem nezainteresovano.

Mama klimne glavom, i samo se vrati njenom kuvanju. Pocne da pevusi sebi u bradu, kao i obicno. Iskoristim priliku, uzmem svoju kafu, pa se isunjam iz kuhinje, i izadjem u dvoriste. Uskoro ce kraj leta. Jesen ce opet pokucati na moja vrata, a nisam sigurna, da je ove godine dobrodosla. Prosla me je umalo ubila.
Sednem na ljuljasku, koja se nalazi iza kuce. Obuhvatim solju rukama, dok se lagano ljuljam, u skladu sa povetarcem.
Te noci, mislila sam, da mi je poslednji dan u tom gradu. Mislila sam, da se necu ni vracati. Kada sam se vratila kuci nakon te noci, suzdrzala sam se da ne zaplacem pred svojim roditeljima. Dzo je primetio, da nesto nije u redu sa mnom, pa me je odvukao u sobu. Ne znam ni sama koliko sam dugo plakala u njegovom narucju. Nista nije rekao. Ma nije ni zucnuo. Samo me je cvrsto drzao, i pustio da se oslobodim svega sto me muci. Svaki naredni dan, bio je isti. Glumila sam pred roditeljima da sam dobro, a nocu pustala sve ono sto bih zadrzavala u toku dana. Ne pamtim koliko je dugo trajalo moje depresivno stanje, ali Ejmi i Dzo su na jedvite jade uspeli da me iscupaju. Vodili su me na mesta, koja bi im prva pala na pamet. Od kafica, parkova, do raznoraznih zurki. I sve mi je godilo, sem naravno, zurki.
Sajmon me je redovno zvao, i pricao sa mnom o svemu, sem o njemu. Znao je, da ne treba da ga pominje. Jedini put kad ga je spomenuo, bilo je, kad mi je rekao, da su stranac i on izgladili odnose. Bilo mi je bas drago. Bila sam bas srecna zbog toga. Zbog obojice. Ali nisam to mogla da izgovorim. No, Sajmon me je dovoljno poznavao, da bi znao, da je tako.
Sa Olivijom sam izbegavala da pricam. Zvala bi me cesto, ali cesto bih pustila, da zvoni. Javila bih joj se jednom u nedelju dana, i smisljala glupe izgovore. Svaki put bi mi poverovala. Kada bi krenula da spominje njegovo ime, i njihov odnos, uspela bih da se izvucem, i da prekinem poziv. Nikome nisam dozvoljavala da ga pominje. Ni sa kim nisam htela da razgovaram o svemu sto se dogodilo. Pokusavala sam da ostavim sve po strani. Da nekako izbacim sve iz glave. I islo mi je prilicno dobro. Plakanje sam smanjila, bol se malkice utisala, praznina u meni se donekle popunila. U nekim momentima sam se osecala, kao da sam spremna da nastavim dalje. Posvetila sam se skoli, i svojim obavezama. Koliko god da sam pokusavala, da ne mislim na Jejl, i dalje sam duboko dole znala, da je to ono sto zelim. Shvatila sam, da ne treba da odbacujem tu zelju, samo zbog straha, i proslosti. I evo, pre nedelju dana sam saznala da sam upala. Svojim trudom, i svojim znanjem. Bez icije pomoci, i milosti. Svi smo bili presrecni. Moji roditelji i vise od mene.
Mislila sam, da je ovaj dan daleko ispred mene. Ali vreme je brzo proletelo. I evo me sada, u svom dvoristu, sa spakovanim koferima, koji su u mojoj sobi, delimicno spremna da se vratim u taj grad. Ne znam ni sama sta me ceka. Bas kao sto nisam znala ni prosli put, kada sam naletela na njega. Tada mi je bilo neizmerno drago sto je usao u moj zivot.
A sada, strah me je da opet ne naletim na njega. Da ne posrnem, i ne dopustim mu, da opet bude deo mog zivota. Iako, nikada zapravo iz njega, nije ni izasao.