Zadržati te

~97~

,,Bako, da li je to bio vas srecan kraj?" upita me moja zelenooka devojcica.

Istog momenta, tuzno zamahnem glavom. Ali i dalje drzim blagi osmeh na licu.
Posmatram je, i shvatam, da suvise lici na moju cerku. Njene crte lica, njen sicusan, prcast nos, i punije usne. Da ne pricam o njenom temperamentu. Ista je Luna.

,,Morali smo mnogo da se potrudimo, da bismo dobili srecan kraj, mila." odgovorim.

Tesko je prepricavati pricu, koja je bila velika prekretnica u vasem zivotu. Tesko je iznova se vracati na te znacajne momente, koji su ostavili ogroman trag. Jos teze je govoriti o coveku, kog ste najvise voleli, a koji nije danas pored vas. Čovek, kog ste sasvim slucajno sreli, a zauvek zadrzali u pamcenju.

I jedino tamo i dalje zivi. U vasim uspomenama.

,,Svidja mi se deka. Zvuci kao da je bio najbolji covek na svetu." ushiceno kaze.

Iako ima samo trinaest godina, odlicno slusa. Vrlo je razumno dete. A istovremeno, i previse znatizeljno. Ni u ludilu nisam htela, da prepricavam nasu pricu, ali ona je toliko insistirala, da na kraju nisam imala izbora, nego da to i uradim. Zato sada sedimo u dvoristu, na ljuljasci, i posmatramo predeo ispred nas. Odavde se vidi more. Danas je nemirnije nego inace. Mogu da cujem blage talase, i da osetim miris slane vode.

Sve ono sto me podseca na njega je ravno ispred mene.

,,Stvarno je bio." kazem zaneseno.

,,Sta se dalje desilo, bako? Da li je Olivija saznala?" upita, pa nabora nosic.

Osmehnem joj se, pa klimnem glavom.

,,Htela sam da joj ispricam sve. Nisam vise mogla da podnesem, da krijem sve te tajne. Nacinjena joj je velika nepravda, od strane njenih roditelja. A onda i od mene. Zasluzila je da zna."

,,Kako je reagovala?" pita, sad vec ozbiljna.

Njeno pitanje me vrati godinama unazad, bas na dan kada se to i desilo. Dan, kada se sve u mom zivotu promenilo. Kao i u Lukasovom. Definitivno i u Olivijinom.

,,Bila je potpuno skrhana. Van sebe."

***

Setkam se u krug vec par minuta, preispitivajuci svoju odluku. Ni sama ne znam da li je pametno ovo sto cu da uradim. Ali ne mogu vise da podnesem, da ovoliki teret nosim na ledjima. Lukas me je ubedjivao, da sacekam pravo vreme, pa cemo zajedno to uciniti. I cekala sam. Poslusala sam ga, jer je ipak sve ovo povezano s njim. Ali sinoc sam dugo razmisljala, i shvatila, da nikad nece biti pravo vreme. Nikad se ova situacija nece pobosljati, niti ublaziti, da bih je saopstila na najbolji moguci nacin.

Zato sam jutros, cim sam ustala, posavetovala se sa bakom. Pitala sam je sta je najpametnije da uradim, i rekla je da mozda treba da poslusam Lukasa, ali da me razume, i ako zelim da joj kazem. Uhvatila me je za ruku, i rekla, da me podrzava u svemu, i da ce uvek biti uz mene, sta god da se desi. Takodje je obavestena, da smo Lukas i ja u nekoj, nazovi vezi. Priznala mi je, da od pocetka zna da izmedju nas postoji nesto, ali da me je pustila da sama shvatim. Kao i da je stvarno srecna zbog nas, ako mene to usrecuje. Secam se, bio je to jedan od najemotivnijeg razgovora, koji smo ikada vodile. Rekla sam joj i da niko ne zna, sem Dzona i Ejmi. Naravno, obecala je, da ce cutati, i da nista nece spomenuti mojim roditeljima. I verujem joj. Ona je osoba, kojoj najvise verujem. Nisam se brinula ni sekund oko toga, da li ce nekome reci.

A onda dolazimo do cinjenice, da joj nisam spomenula laz, u kojoj zivi Lukas. To nikako nisam mogla. To je nesto sto je izmedju mene i njega. Nesto s cim se on bori, a ja se trudim da mu sto vise olaksam, i pomognem. Iako je i dalje sve isto. On je u vezi sa Olivijom samo zbog ucene njenih roditelja. Ponasa se kao i do sada. Najnormalnije. Kao i ja.