Zadržati te

~32~

,,Dzo me je povratio u zivot." zavrsim pricu iz proslosti, kojoj je izgleda bilo sudjeno da bude bas danas ispricana.

Posle toliko godina bezanja, negiranja, nesanica, kosmara, izlozila sam je u javnost. A kada kazem ,,javnost", mislim na cupavog, crnog decka kraj sebe. Nakon dugog vremena provedenog na kolenima, u njegovom zagrljaju, podigao me je i doveo do kauca. Nije me nista pitao, niti je ista rekao, od kada sam mu rekla da mi je neko iz proslosti naudio. Samo me je gledao, i cekao da mu pokazem svoju najvecu ranu. Sve vreme dok sam pricala, on je neprestano plakao. U njegovim ocima sam videla pomesana osecanja. Ljutnju, bes, tugu, bespomocnost, ocaj. Znala sam da moju pricu poistovecuje sa Aninom. Znala sam, da ga cinjenica, da ni mene niko nije spasio, ubija. 

,,Tako mi je zao Val. Ja...ne znam." kaze, pa protrlja slepoocnice. 

,.U redu je Lukas. Proslo je. Sada sam ovde." odgovorim, pokusavajuci da zvucim uverljivo.

Nikada nece proci. Nikada necu moci da izbacim tog coveka iz secanja. Kamo srece da mogu nekako taj period svog zivota da izbrisem. Ali moram da zivim s tim. Bar sam i dalje tu. Nisam zavrsila kao Ana. Dobila sam jos jednu sansu. Ne nameravam da je iskoristim na mucenje sebe. Ne nameravam da se ponovo zakljucam u sobu, i izbegavam da izadjem iz kreveta. Jednom sam to prezivela, i moj brat me je podigao na noge. Naucio me je da hodam ponovo. Naucio me je da jedem, onoliko koliko sam mu to dozvoljavala. Naucio me je da govorim. Naucio me je da se smejem. Obecala sam mu da se necu vracati mraku. Da cu juriti svetlost.

Ne zelim da ga ikada izneverim. 

,,Ne mogu da zamislim kroz sta si prosla. Voleo bih da sam bio tu." kaze, pa me pomiluje po obrazu.

Nasmejem se, zagledana u njegove umorne oci. Oboje nas je, sve ovo izmorilo. 

,,Volela bih i ja." odgovorim.

,,Sada sam tu, izgubljena devojko." kaze, i pruzi mi predivan pogled na njegov osmeh. 

Posle onolike boli, koja je vristala iz njega, lepo je konacno videti malo sunca na njegovom licu. Drago mi je da se ta bol, za sada utisala. Uzasno je tesko biti na kolenima naspram njega, dok mi, u usima, odzvanja svaki vrisak iz njegove duse, nemocna da ucinim bilo sta da prestane. 

Naslonim glavu na njegovo rame, a on prebaci ruku preko mog, i stegne za nadlakticu. Zatvorim oci, prepustajuci se tisini, koja je glasnija, od svake buke na ovom svetu. Toliko glasna, da ne cujem sopstvene misli, kad sam mu ovako blizu. 

,,Prilicno smo sjebani, ha?" upita, pa mu se rame zatrese, od smeha.

,,Nisi svestan koliko." odgovorim, takodje kroz smeh.

,,Hvala ti sto si me saslusala. I nisi me zamrzela." 

,,Hvala tebi sto si tu." kazem mu, pa otvorim oci, i podignem levu ruku ka njegovoj, te nam on ispreplete prste.

Sta god da je ovo, toliko mi prija, da ne bih nikada da se zavrsi. Svesno sam se umesala u njegovu vezu. Svesno sam se ljubila s njim. Svesno sam ga pustila u kucu, i sada sam svesno naslonjena na njegovom ramenu. Uradila sam sve ono sto sam rekla sebi da necu. Ne samo sebi, vec i Ejmi. Vezala sam ruke u cvor, onog momenta, kada sam otisla s njim u svetionik. Sada ne znam kako da ih odvezem, a da mi ne ostanu oziljci. Znam da ce da boli kad pronadjem nacin da ga udaljim od sebe. Da ga gurnem na sigurnu distancu. Da sklonim sa strane sve sto se desilo za samo dva dana, i vratim se na onu devojku, kakva sam bila kad sam ga upoznala. Iako mi Olivija nije nimalo simpaticna, a ni draga, voli Lukasa. Ne znam sta on oseca prema njoj, jer da je voli, onoliko koliko ona njega, ne bi bio ovde. Ne bi me poljubio. Ne bi mi poverio tako ozbiljnu stvar. 

Pa, bar ja ne bih da sam na njegovom mestu. Ne bih mogla sebe da dovedem u situaciju gde cu varati voljenu osobu, iza njenih ledja. Sama pomisao na to, da sam trenutno osoba, s kojom on vara devojku, koja ga iskreno voli, tera me da izudaram samu sebe. 

,,Zasto ne probas da porazgovaras sa Simonom?" pitam ga oprezno.

Ocekivala sam da ce da odmah skoci s kauca, i podivlja. Ali, umesto toga, on mi je samo stisnuo ruku.

,,Ne zeli da me saslusa. Kad god sam pokusao, gurao me je od sebe, i nazivao nasilnikom."  odgovori tiho.

Po prvi put od kada sam saznala da se njih dvojica ne slazu, u Lukasovom glasu cujem potistenost. Sigurna sam da je oduvek bila tu, samo je on vesto prikrivao. Ponasao se surovo, bezosecajno, kad god bi se Simon spomenuo. Sve je to maska. 

,,Zelis li da ja pricam s njim?" predlozim.

,,Ne, nikako. Ne sme da zna da sam ti ispricao ovo. Poludeo bi jos vise, kao i..." srce mi se stegne, kad shvatim zasto je stao.

Odmaknem se od njega, pa ga pogledam.

,,Olivija. Slobodno reci Lukas. Ipak ti je devojka." kazem mu prkosno.

On se nagne prema meni, medjutim, izmigoljim se, pa ustanem. Mucnina mi zarobi zeludac, cim se dotaknemo Olivije. U mene udje neki neobjasnjiv bes, ili u prevodu, ljubomora. 

,,Val..." 

,,Zelis li kafu mozda?" ponudim ga, ne gledajuci ga u oci.

,,Moze." odgovori.

Klimnem glavom, pa brzinom svetlosti odem do kuhinje. Naslonim se na zid pored ulaza, kako me on ne bi video. Prislonim ruku na celo, i pod dlanom osetim toplotu. Potom opipam i obraze, i shvatim da su i oni vreli. Zar je ljubomora ovakva? Zasto me pobogu Ejmi nije upozorila na ove stvari?

Sad mi je bar jasno zasto sam bila protiv zaljubljivanja, i uopsteno ljubavi. Nisam osoba, koja ume da se nosi sa ovim vulkanom emocija. Samo cekam dan kada cu eksplodirati, i pokupiti sa sobom i Lukasa, i Oliviju. A to ne sme da se dogodi, nikada. 

Setim se razloga, zbog kog sam i dosla u kuhinju, pa dodjem do aparata za kafu. Udubim se u pripremu, zeleci da mu napravim sto bolju. Sigurna sam da ne moze da se poredi s njegovom, ali bar mogu da pokusam. Kad sam sipala i mleko, promesam s mikserom, i zadovoljno se nasmejem. Nadam se da ce mu se svideti. Uzmem solju, pa se uputim nazad u dnevni boravak. No, cim sam zakoracila u dnevni, zatekla sam Lukasa, okrenutog ledjima, sa telefonom na uvetu. 

,,Izasao sam da prosetam Olivija. Da li je hitno?" 

Oh, Olivija. Bas super. Prica sa devojkom, i ujedno je laze. Ukopano posmatram ledja strancu, koji laze njegovu devojku zbog mene. Sta nije u redu sa mnom? 

Nikada nisam bila ovakva. Nisam sebe dovodila u ovakve situacije. Nisam nikada nista krila od nekoga, a kamoli bila ukljucena u neciju laz. Ovo nisam ja. Ma koliko god da sam zaljubljena u stranca, ili sta god da je ovo, ne mogu da nastavljam ovim putem. Ne mogu, i necu.

,,Dobro, smiri se. Dolazim odmah." kaze Lukas, pa joj spusti slusalicu. 

Okrene se prema meni, i samo na tren se pogubi. Ubrzo to prikrije, pa mi pridje. 

,,Moram da idem." kaze bezizrazajno.

Izgubim se u njegovim zenicama, pitajuci se sta se desilo. Pre samo nekoliko minuta sam mu bila u narucju, i zahvaljivao mi se sto sam ga saslusala. A jos pre toga mi je ispricao njegovu pricu, a onda sam i ja njemu moju. Plakali smo zajedno, ljubili se, smejali. Rekao mi je da mu spremim kafu, i sada stoji ispred mene, potpuno odbojan.

,,U redu." odgovorim.

Lukas prodje pored mene, i samo izadje napolje. Bez ijedne reci, bez pozdrava, bez icega. Ostanem da stojim sa kafom u rukama, i Olivijinom slikom pred ocima. Smeje mi se, i upire prstom u mene, govoreci mi koliko sam glupa. 

Ima pravo. Lukas nema nameru da raskine s njom. Sta god da je bilo izmedju nas, ocigledno nije vrednije od njihove veze. A ja sam danas, dok sam bila u njegovim rukama, pomislila kako ce je ostaviti zbog mene. Previse si naivna Valerija. 

Ti si ta, koju je ostavio, i otisao kod devojke, cim ga je pozvala.